Створила је име које је представљало синоним за квалитетно обрађена дјела Нушића, Сремца, Ћопића итд, дјела пренесена на траку у маниру да се дух књиге у најмањој могућој мјери изгуби током „трансфера“, а да се искористе и сви плусеви визуелне умјетности и њени радови нису представљали замјену за (не)прочитано, већ једно ново искуство исте приче и додатак који никад није оштетио базу.

Хумор чист попут кишнице, доступан свима, а никад приземан, напротив често вишеслојан, то је сваки гледалац знао да ће добити кад прочита име Соје Јовановић на шпици, једно од ријетких имена режије које је нешто значило и публици коју имена на шпицама не занимају, а да ли је то „Соја“ наденуто од неког Сотира или од Софије, што би био тачан одговор, апсолутно је било у другом плану и с те стране је и најпоштеније о Соји Јовановић причати као једном од редитељских гиганата као таквих и чињеницу да је „прва жена“ обавезно назначити, али не ставити фокус на то јер фокус мора бити на квалитету.

Рођена је 1922. и у њену родбину спада дворски фотограф Милан Јовановић који јој је био дједа по оцу, његов брат био је Паја Јовановић, онда Сојин стриц још један чувени умјетник, вајар Душан Јовановић Ђукин, а стрина глумица Невенка Урбанова и узевши у обзир културне кругове у којима је живјела негдје је било логично да и она постане дио њих.

Послије Другог свјетског рата је прво почела да режира у позоришту, онда филмски дебитовала са „Сумњивим лицем“ 1954. и услиједио је први наш филм у боји „Поп Ћира и поп Спира“, а онда и „Дилижанса снова“, „Др“, „Пут око свијета“, „Орлови рано лете“, „Пусти снови“ и „Силом отац“, дакле без једне грешке у корацима и тих њених осам биоскопских остварења су класичан примјер стопроцентно успјешне филмографије и кад се додају серије „Осма офанзива“, „Поп Ћира“ с почетка осамдесетих, као и више од 15 ТВ филмова од којих предњачи „Извињавамо се, много се извињавамо“, ништа сем тих наслова није ни неопходно да би се описао њен допринос, наводи портак Опанак.

Од 1983. више није радила иза камере, али је остала присутна у театру и све до смрти 2002. присутна за сваког коме је потребна њена помоћ или савјет, а савјет од такве особе је увијек добродошао.

„Сатира ме никада није занимала нити црни хумор. Цинизам није особина средине из које сам, али је ипак, пут ка комедији. Није комедија ни невина ни наивна: говори о човјековој сустини и ослобађа га мука смјехом. Али онај искрени смијех, дјечији. Мене је дјечији свијет увео у сијет комичног. Умјетност није разоткривање истина на свакојаки начин, него помагање човјеку да живот проживи љепше и лакше, јер он може и мора да буде лијеп“, говорила је Соја Јобановић.