Навршило се пуних 70 година откако је први чамац са затвореницима стигао на Голи оток, тајни логор Јосипа Броза Тита и тадашње власти СФРЈ.

Голи оток

Стравична свједочења о мучењу, испирању мозга или како су то комунисти говорили „преваспитавању“ на Голом отоку и даље живе.

На Голом отоку завршавали су они који нису били до краја одани Титу и партији или, који су волели Стаљина, или који су испричали неки виц, отпјевали забрањену пјесму или их је само неки комшија који их је мрзио пријавио.

Није Јосип Броз Тито случајно изабрао Голи оток, јер је на њега Аустроугарска у Првом свјетском рату слала заробљенике са Источног фронта, а познато је да је маршал СФРЈ био каплар у аустрогарској војсци.

„Имао сам само 17 година када су ме као гимназијалца у Котору са још неколико другара ухапсили због графита „Доле Тито, живио Стаљин“ и одредили ми казну од три године на Голом отоку. А тамо је било свега – пребијања, понижавања, убистава, самоубистава… Још се сјећам сваког детаља“, рекао је Бошко Вуловић (85), који је од државе успио да наплати одштету за ужасе које је преживио у злогласном логору на Голом отоку.

„Пребијали су нас, рекли нам да ће нас бацити преко балкона, ако не признамо и рећи да смо хтјели да побјегнемо, показали су нам пиштољ… Рекли су нам: „Признајте и часна реч, нећемо вас дирати. У супротном, можемо вас побити и нико неће знати за вас“. Мислио сам судиће нам, па ћу онда истјерати правду.

Међутим, они су нам у которском затвору са неког списка само прочитали казне. Никаквог процеса није било“, прича он.

Како свједочи, на Голом отоку било је у то вријеме (1950. година) 15 павиљона, а у сваком је било између 200 и 250 затвореника.

Тито никада није посјетио Голи оток, а историчари тврде да су за сва мучења знали и Едвард Кардељ, Александар Лека Ранковић и Милован Ђилас.

У званичну посјету Голом отоку за све време постојања отишла су само два висока функционера из СФРЈ, а то су Титов кум Лека Ранковић, као и Добрица Ћосић.

Према званичним подацима на Голом отоку било је затворено 16.101 особа, од тога њих 413 је изгубило живот, а страхује се да је овај број још и већи. Спекулише се да је од 3.000 до 15.000 људи ту скончало под батинама, од изнурености, дифтерије или се просто убило скоком у амбис. Процентуално, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци. Било је нешто мало и Словенаца и Албанаца.

У самом центру Голог отока, постављен је логор у логору, некада окружен зидом висине три метра, скроз изолован кога су чували стражари и гдје други робијаши нису имали приступ. Овде су преваспитавани високи функционери југословенске републике или Комунистичке партије, ухапшени зато што су се усудили да критикују Маршала и његове људе.

Дио логора „Петрова рупа“ добила је назив по Петру Комненићу, предсједнику Скупштине Црне Горе који је први сишао у њу, а само неколико година по изласу преминуо је од посљедица с Голог отока.

Иван Горан Ковачић посветио му је пјесму „Наша слобода“, а Жарко Ђуровић „Рам за голооточку ноћ“.

Сви кажњеници који су завршили у овој Петровој рупи били су на високом положају, неки од њих су били министри федералних република, генерали, директори фабрика, амбасадори, руководиоци КПЈ, команданти партизанских јединица или Интернационалних бригада у Шпанији.

Према неким подацима (нема званичног трага) кроз ову рупу прошло је 136 особа, а у њој је забиљежен највећи број смртности, а узроци су били: изнуреност, болест, мучење и самоубиство.

Према подацима у овом логору људи су били звјерски мучени, изгладњивани, а робијаши би били толико непрепознатљиви да су им кости изгледале тако као да ће сваког секунда пробити кожу. Остаће уписано и то да је кажњеник Данило Дрезгић наоштрио металну кашику и себи пререзао грло, али је био толико слаб да није могао да се убије, већ је умро тако што је искрварио на сунцу!

Логораши су дијељени у многе групе и носили су своја „погрдна имена“, тако су постојали „подбадачи“ који су увијек говорили истину – да Голи оток није био радни, него заробљенички логор или су јавно говорили да је храна лоша и покушавали да изазову немире. Они би најгоре пролазили. Затим су постојали „репати“ који су упорно одбијали да пријаве родбину и пријатеље на слободи; „дволични“ који су се преобразили само на ријечима, оставши информбировци у души. Они су били силом приморавани да прогањају остале затворенике, како би доказали да је њихово преваспитање заиста било право. Било је и „двомотораца“ то су они који су се по други пут вратили овдје јер „нису научили лекцију“, наводи портал Еспресо.

Логораши су на најмонструознији начин мучени, добијали су сљедовање – дневно канту воде и парче хлеба! Често су на најгори могући начин мучени, тако што би сами себи ископали рупу а затим су логораши морали да врше нужду по њима у тој рупи.

На Голом отоку био је мушки, а на Светом Гргуру женски логор. Већина зграда на острву смјестила су се између увале Мала Тетина и увале Мелна.

Посљедњи политички затвореник отпуштен је 1956. године, то је уједно и био крај савезне управе над острвом, он је од тада био у надлежности Хрватске. Касније је то острво постало затвор, а као такав укинут је 1988. године.