Био је пруски официр, али је прешао у Српску војску и у њој постао херој. Он је један од странаца у Србији којима пориjекло није сметало да, раме уз раме са српским војницима, стану у одбрану српске земље и своју судбину подјеле са српским народом.

Павле Јуришић Штурм

Павле Јуришић Штурм био је пруски официр, али је прешао у Српску војску и у њој постао херој. Добро је упамћен у нашем народу, а преминуо је 13. јануара 1922. у скромној соби куће Мишарској 1.

Његова животна прича и пут веома су живописни.

Рођен је 22. августа 1848. у Пруској као Паулус Штурм од оца Отона Штурма, лужичког Србина – управника ловишта цара Вилхелма И, и мајке Хермине. Он је Војну академију завршио у Вроцлаву, Шлеска, а потом је као официр Пруске учествовао у француско-пруском рату (1870-1871). Његов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске.

Уочи балканских ратова био је неколико година ађутант краља Петра, који је имао велико повјерење у војничке способности генерала Штурма. Као официр српске војске, променио је име у Павле Јуришић, прешао у православље и за славу узео Светог Саву.

Учествовао је у седам ратова које је водила Србија, а заслужан је, како хроничари кажу, за блиставе побједе српске војске над аустроугарском армијом у Церској и Колубарској бици.

У српску војску примљен је као добровољац 15. јуна 1876. године. Брзо је напредовао јер је био школован официр. Убрзо је кренуо на фронт, лађом од Београда до Шапца, гдје је постављен на дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим за команданта батаљона Првог добровољачког пука, који се истакао у одбрани Лешнице.

Стандарде и вјештине које је понио из пруске војске преносио је српским војницима.

Интересантно је и да је Штурм први пут у Београду на Кошутњаку изводио тактичку обуку српске војске, која се у то вријеме звала пољска служба. Наиме, Нијемци су се обучавали за оно што има употребу у рату. Дотадашња обука била је везана за стројеву обуку и егзерцир. Међутим, у Њемачкој је зачета пољска служба или тактичка обука.

Био је и добар познавалац страних језика, али и образовани официр тврдог става, пошто је заговарао је гвоздену дисциплину у војсци.

У Српско-турском рату 1877.-1878. успјешно је командовао Првим добровољачким пуком, потом Крајинским комбинованим пуком у борбама код Беле Паланке и Пирота.

У Српско-бугарском рату 1885. командовао је Шестим пуком Дринске дивизије, у Првом балканском рату 1912-1913. Дринском, а у Другом балканском рату 1913. Дунавском дивизијом.

У Првом свјетском рату 1914. је као командант Треће армије примио први удар знатно надмоћније аустроугарске Пете армије и успорио њено напредовање, што је омогућило српским снагама да се прегрупишу за Церску битку. Трећом армијом командовао је и у Колубарској бици и на Солунском фронту до августа 1916.

Као командант у Великом рату борио се против њемачких и пруских снага којима је командовао његов некадашњи класни друг из официрске школе федмаршал Макензен. Великим залагањем његове Треће армије спријечен је продор аустроугарских трупа у Србију, чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву побједу Антанте над Централним силама.

Непровјерена прича о Штурму везана је за вријеме уочи балканских ратова, када је Павле Јуришић био на положају ађутанта краља Петра. Према тим наводима, краљ га је узео уза себе да би му се одужио за то што му је спасао живот. Наиме, у француско-пруском рату нашли су се као ратници на супротним странама, па је Штурм свом ратном заробљенику Петру Карађорђевићу поштедио живот.

Краљ Петар је, свеједно, имао велико повјерење у изузетне војничке способности генерала Јуришића-Штурма.

Одликован је Орденом Карађорђеве звијезде, Орденом Бијелог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа, а највриједнији орден био му је Орден Пауловниа цвијећа на великом крсту којим га је лично одликовао јапански цар.Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Светог Леополда и Ордена Менџидије, које су му додјелиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Павле се два пута женио, али нажалост није оставио потомство. Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а два мјесеца касније, 14. јануара умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, а Лозничани су му подигли спомен-бисту.

Умро је у скромној соби куће у Мишарској 1. Непосредно пред смрт обишао га је његов велики пријатељ краљ Петар, а тадашња штампа свједочи о тужном крају генерала. Новинари, без милости, приметили су да су се на високим положајима нашли људи који нису могли ни да се упореде са Штурмом, који је пензионисан да би се нашло мјеста за пријатеље Министарства војног, преноси Ризница српска. Ево како је “Политика” средином јануара 1922. године извјестила о Јуришићевој смрти:

“Упркос својој високој старости ђенерал Јуришић је до скора био чио и крепак и ако је, као прослављени војсковођа, прошао кроз све напоре свих наших ратова од 1876 године до данас. Међутим, прије неколико мјесеци он је претрпио тежак потрес. Поратни ‘ратници’ из Министарства војног пензионисали су и њега да би направили мјеста својим пријатељима. Остављени су у служби па чак и унапријеђени многи бивши аустро-угарски неспособни официри, али није било више мјеста у нашој војсци за неколико старих и заслужних комаданата који су вијек провели спремајући и подижући српску војску.

То га је тешко потресло. И он је са болом у души напустио војску у којој је близу пола вијека био један од најодличнијих војника да убрзо затим склопио очи у земљи коју је изабрао за своју нову отаџбину и којој је најсавјесније служио.

Прије четири дана ђенерал Јуришић пао је у постељу од запаљења плућа. Али по свему је изгледало да ће његова крепка природа надвладати болест. Јуче изјутра било му је чак врло добро и необично се радовао када је чуо, да је Краљ, већ првог јутра по повратку у Београд, пошао да га посјети. Када је Краљ јуче прије подне дошао у скромну кућу у Мишарској улици бр. 1. и када је ушао у болесничку собу свога старог ратног друга, ђенерал Јуришић поздравио га је радосно и најсрдачније му честитао веридбу. Разговарали су дуго и срдачно и не слутећи да им је то посљедњи разговор и да ће катастрофа наступити већ по подне. На подне ђенералу је позлило. Око три часа стање је већ било очајно а послије два часа он је већ испустио своју поштену војничку душу”, писала је тих давних дана “Политика”.