Пјесник Осман Ђикић рођен је 1879. у Мостару у угледној грађанској породици. Био је Шантићев савременик и супруг глумице Зорке Топаловић. За себе је говорио да је Србин исламске вјере и због тог схватања избачен је из гимназије са образложењем да погубно дјелује на школску омладину својом тезом да су „православни и муслимани браћа двеју вјера“.

Осман Ђикић

Од те гимназијске идеје Ђикић никада није одустао.

Интересантна је и прича о љубави са глумицом Зорком Топаловић која побјеђује верске разлике и коју је са дивљењем посматрао и Алекса Шантић.

“Осман и Зорка успијевају да савладају те отпоре и има та једна лијепа прича да је Алекса Шантић рекао Ђикићу да је он и бољи и храбрији, јер је урадио оно што Шантић никада није”, рекао је књижевник Мухарем Баздуљ.

Осман Ђикић објавио је три збирке пјесама. Његова напознатија пјесма је севдалинка “Ђаурка” коју су пјевали војници у паузама између битки, објавио је портал „Опанак“.

Премунио је од туберкулозе прерано у 33. години живота.

Аманет од дједа

У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.