Удружење жена жртава рата Републике Српске упозорило је на нови перфидни удар на Републику Српску, гдје поједине невладине организације из Српске покушавају да дођу до српских жртава рата да би те спискове доставили надлежном центру у Сарајеву, који их евидентира као „босанске жртве српске агресије“.

Живковић Рајилић је рекла да спорне организације сада захтијевају продужетак важења рока Закона о заштити жртава ратне тортуре, који има рок трајања од пет година, како би нека бошњачка удружења из, рецимо Јање или Приједора, увели у права као жртве ратне тортуре.

– Резултат тога би био да би стотине бораца Војске Републике Српске било оптужено за злочине. Њихов план је да се сада и особе из дијаспоре пријаве као жртве тортуре, што према постојећем закону нису могли – изјавила је Рајилићева за „Политику“.

Она је навела да су обавијестили чланство да не контактирају са тим организацијама, те указује да се 30 година послије рата подижу лажне оптужнице, на основу података и имена која прикупе, о чему је обавијестила и представнике власти у Републици Српској.

Она је рекла да активности тих организација финансирају државе Квинте или директно Брисел.

– Дају новац жртвама за учешће у неким тобоже округлим столовима, пописују их како би све те жртве евидентирали као страдале од „агресије Србија на БиХ“ – објаснила је Рајилићева.

Она је рекла да се поједине организације, које у свом чланству немају ниједну жртву рата или члана породице страдалих, баве доста сумњивим пословима и да су се у Српској појавила нека удружења која су у ствари сервиси који раде у договору са Сарајевом, прије свега са страним донаторима, а при томе уопште немају чланство.

– Испада да сам и ја као и остале жене из нашег удружења, како они кажу, жртве српске агресије, а знамо ко су били наши џелати. То се ради јако перфидно – истакла је Рајилићева.

Она је оцијенила да се удар на Републику Српску, осим на политичком нивоу, веома перфидно и далеко од рефлектора води и на нивоу локалних организација, које финансирају земље Квинте.

Рајилићева је рекла да су удружења српских жртава покушавала да обезбиједе помоћ за свој рад из иностранства, да су писали страним амбасадама, али никада ниједна српска организација од националног интереса, ни ово удружење, ни породице погинулих или ратни војни инвалиди, нису добили помоћ западних земаља.

– То могу да добију само они чија дјелатност је попут рецимо „Жена у црном“ /у Србији/ и сличне организације какве дјелују и у Републици Српској – рекла је Рајилићева.