10/08/2022
Током школовања у Вршцу прикључила се омладинском покрету и 1927. постала члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Наредне године је прешла у Београд, гдје се запослила у текстилној фабрици и током године, заједно са старијим братом Исом Јовановићем, била примљена у чланство Комунистичке партије (КПЈ). Након увођења Шестојануарске диктатуре 1929. протерана је у родно мјесто, гдје је остала три године.
Након повратка у Београд, запослила се у фабрици чарапа. Због активног политичког дјеловања међу омладином и радницима, као и рада у организацији „Црвена помоћ”, била је 1934. ухапшена и мучена у полицији. Године 1935. удала се за револуционара Александра Ранковића, који је од 1937. био партијски функционер и члан руководства КПЈ. Током 1936. и 1937, заједно са Вукицом Митровић и Лепом Стаменковић, активно је дјеловала међу текстилним радницима Београда и била у руководству синдикалног актива. Године 1939. поново је ухапшена и изведена пред Суд за заштиту државе, а исте године је добила сина Миливоја Мићу.
Након окупације, 1941. боравила је у Београду, а у јесен исте године је прешла на ослобођену територију, гдје је у Ужицу радила на културном и политичком уздизању жена, као и организацији позадине. Након Прве непријатељске офанзиве, са главнином партизанских снага се повукла у Санџак, а потом у источну Босну, гдје је марта 1942. ступила у Другу пролетерску бригаду. Налазила се на дужности партијског руководиоца (замјеник политичког комесара) Друге чете Четвртог ужичког батаљона.
Са бригадом је учествовала у борбама против четника у околини Власенице, блокади усташких упоришта у Рогатици и Хан Пијеску, као и борбама против Италијана и четника, током њихове офанзиве на партизанске снаге у прољеће 1942. године. Погинула је јуна 1942. у нападу дијелова Друге пролетерске бригаде на положаје херцеговачких четника на брду Гат, у близини села Нови Дулићи, код Гацка, наводи Википедија.
За народног хероја проглашена је 6. јула 1953. године.
09/03/2026
