„Србин је од истог грубог и примитивног штофа као и Бугарин, и са исто толико издржљивости у трпљењу и храбрости пред смрћу, али он има над Бугарином једно огромно морално преимућство: Србин је, у пуном добром смислу те ријечи, цивилизовано биће“, пише један Француз о Србима и српској војсци 1913. године.

Током Првог и Другог балканског рата 1912-1913 године штампан је у Београду, у Краљевини Србији, једном седмично специјализовани часопис посвећен овим сукобима који су се практично стопили у један.

Лист се називао „Балкански рат у слици и ријечи“, није излазио од тренутка избијања непријатељстава против Османлијског царства, већ тек од 20. јануара 1913. године, али је зато штампан још неколико мјесеци након окончања борби против Бугарске, све до 25. децембра.

Власник и уредник је био Душан Мил. Шијачки. Сам часопис данас представља историографско благо јер је доносио прегршт слика и текстова са бојишта.

У претпоследњем издању, у броју 39, један од чланака бави се изјавама страних стручњака о српској ондашњој војсци (важно је нагласити ондашњој, јер времена се мијењају и оно што је било тада не мора нужно важити сада). Сматрамо да ће вам бити јако занимљив, па га стога преносимо у цјелости (све са ондашњим правописом):

„— Српска војска је, по моме мишљењу, најозбиљнија и најбоља војска на Балкану… Ја могу да говорим са толико више независности и у толико боље, што сам пратио борбе свих главних балканских војсака. Србин је од истог грубог и примитивног штофа као и Бугарин, и са исто толико издржљивости у трпљењу и храбрости пред смрћу, али он има над Бугарином једно огромно морално преимућство: Србин је, у пуном добром смислу те ријечи, цивилизовано биће. Он је финији, интелигентнији, вјештији да маневрише но његов противник, а ипак уноси исто толико храбрости и бујности. То није Монгол, него Словенин. У организацији трупа осјећа се то више духовно стање. Организација је безмјерно брже схваћена. И команда, из истих разлога, изгледа ми да показује исту надмоћ.

— Српска војска је толико одлична, да ја немам ријечи, којима би могао изразити своје дивљење о њој. Ја сам видио испред Флорине једну српску дивизију у покрету, и тада сам се увјерио о храбрости, вјештини и издржљивости српског војника. Ја вам ово не говорим као новинар, већ као резервни официр, јер сам и сам учествовао у прошлом рату.

Оп. Мелас (Грк)

— Битољска битка је дјело српске војске, које је достојно поштовања… Имало је да се одбаци отпоран непријатељ са јаког, добро спремљеног положаја и савладају тешке теренске препреке. И Турци су се добро тукли. Они нису подлегли само бројној надмоћности, него и бољем вођству и умјетности храбре српске војске, која је овде дала највећи успјех цијелог балканског рата.

— У кумановској битци, која је трајала два дана, продужила се гоњењем непријатеља, и била је крунисана ријешавајућим успјехом, узело је учешћа пет дивизија, и то три у првој борбеној линији, а двије у резерви. Свака дивизија из прве борбене линије имала је по један пук у резерви; најзад сваки пук је држао спреман за сваку случајност по један батаљон.

То је слика артикулисане војске, распоређене на паметној дубини чији командант располаже средствима акције, каквима смо ми привикли да служимо. Напади нису вршени ноћу већ дању, — услов који једини олакшава маневрисање, сарадњу разних родова оружја, одлучни напад, употребу резерви и дозвољава да се врши гоњење непријатеља, које доноси зреле плодове побједе и жетву лаворика.

Између нешто варварског начина бугарског и разумне, сређене тактике Срба, очигледно је да при истој храбрости борба није једнака. Бугари ни у ком случају нису могли да побједе; они чак нису имали снаге ни да се одупру. Њихов пораз био је брз и потпун. То је у осталом само логичка посљедица доказаних истина.

Ето, тако су говорили странци о Краљевској српској војсци, неки о збивањима у Првом балканском рату, а неки о ономе што се дешавало у његовој наредној епизоди, „спинофу“ ако дозволите, који историографија зове Други балкански рат, наводи Телеграф.

Изгледа да се сви слажу да су Бугари дивљи (један их чак назива „Монголима“), а Срби сређени и цивилизовани. Додуше, сигурно је било и оних других који су хвалили бугарску војску а кудили српску, и сигурно су то објављивали бугарски листови, али тако нешто није реално очекивати да се нађе у нашој штампи.

Ипак, ако није тако, ако је ова ондашња оцјена разлике између српске и бугарске војске тачна, онда је то свакако било узроковано чињеницом да смо ми своју слободу од Османлија изборили много прије Бугара, да смо много прије њих кренули да градимо и државу и војску, да смо уосталом много ближи Средњој Европи на коју смо наслоњени, да се много већи број наше елите школовао на Западу. Све то игра улогу и проноси се кроз читав народ, јер смо тада цијенили образовање и образоване људе. Сада ствари стоје другачије.