МАНАСТИР Сопоћани крај врела Рашке, саздан шездесетих година 13. вијека, извор је и узор монументалног сликарства које историчари умјетности називају „ренесанса прије ренесансе“.

Фреска Успења Пресвете Богородице проглашена за најљепшу на свијету

То је потврђено још прије тачно шест деценија, 1961, када је сопоћански живопис Успења Пресвете Богородице представљен на Свјетској изложби у Паризу и проглашен са најљепшу фреску средњег вијека на свијету!

– Сопоћанско сликарство је производ најбољих сликара који су у то доба радили у православном свијету – говорио је историчар умјетности, академик Војислав Ј. Ђурић, захваљујући коме је предивна фреска представљена у Паризу.

 – Сликарство српских краљевских задужбина и катедрала у 13. вијеку попуњава, у цјелини историје византијског сликарства, ону празнину која је настала латинским освајањем Цариграда и разарањем Византије.

У Сопоћане, деценијама, посјетиоци стижу са свих континената да виде фреске из 13. вијека насликане тако да дочаравају дубину простора и пластичне, тродимензионалне, ликове што је поступак који ће се у Европи појавити тек неколико вијекова касније, у италијанској ренесанси. Сопоћански мајстор био је и претходник „византијске ренесансе Палеолога“, која је послије њега почела да враћа античка искуства у ромејску умјетност.

– Сопоћани су јединствени, како год их посматрали – каже археолог доцент др Дејан Радичевић. – Сигурно је да су они почетна тачка српског монументалног стила, али све остало је помало мистерија. Не знамо ко је био мајстор фрескописац храма, који је као гробну цркву почео да зида краљ Урош.

Највећа тајна Сопоћана је, ипак, сликарство које је у православни канон уградило античко мајсторство, наводе Новости.

– Велики сопоћански сликар био је изванредно обдарен за монументалну композицију, готово свака сцена је масовна, пребогата фигурама, чиме се битно разликује од оних у претходном сликарству – уочио је др Ђурић. – Његово најмонументалније остварење је сцена Успења Богородичиног. Огромних је размјера, а свака страна премашује шест метара. Велики сопоћански умјетник тежио је да смести фигуре и композиције у простор, што је досљедно и спровео: поступком познатим под називом „обрнута перспектива“ дочарава се својеврсна трећа димензија. Посматрачи и вјерници када год се нађу у храму постају учесници светих догађаја, јер су обухваћени просторношћу. За средњовјековног човјека морао је овај ефекат имати посебну драж. Дошавши на молитву, он би се одмах нашао у „вишњем Јерусалиму“ у коме бораве свеци и праведници.

Сопоћанско сликарство је од монументалне прозрачне зграде храма створило симбол раја на земљи, указује проф. др Милета Продановић, сликар и писац:

– Дух прожимања два свијета, толико видљив на Успењу Богородичином, преноси се на цијело сликарство сопоћанског наоса. Наративне композиције и нарочито ритмични поредак моћних појединачних фигура на пиластрима пророка, светих ратника, праотаца, епископа и ђакона, стварају утисак да су се сви насликани окупили овдје, на једном мјесту, да присуствују, мистерији претварања вина у крв, да створе „небо на земљи“ и на тренутак омогуће нама, пролазима и невреднима, да осјетимо сву снагу обећања садржаног у Исусовој мисији.

Сопоћани, задужбина краља Уроша Првог Великог, званог и Храпави, приказују другачију слику средњовјековне Србије од стереотипа земље ратова, спартански скромних и сурових ратника.

– Краљ Урош Први, као оснивач манастира и поручилац умјетничких дјела, морао је својим захтјевима и избором умјетника врло много утицати на њихов изглед – наглашавао је академик Ђурић. – Као човјек свог времена, вјешт и окрутан ратник, спретан дипломата и организатор, образован и покровитељ умјетности, задојен традицијом, али и широкогруд према новинама, он је као утемељивач своје велике задужбине сигурно желио да она буде изнад свих које су прије ње биле подигнуте. И у томе је успио.

ОСОБЕНИ ВЈЕСНИЦИ ПРЕПОРОДА

СОПОЋАНИ су у тој мјери особени по духу и стилу, а типични само за 13. вијек, да је у њима, као и у свим дијелима великих твораца, једино могуће наслутити оно што ће доцније доћи, у овом случају оно што ће, прерађено, касније представљати обељежја сликарства епохе Палеолога – говорио је Војислав Ј. Ђурић. – Фреске у Цркви светих апостола у Пећкој патријаршији, око 1260, и Сопоћанима, око 1265, представљају врхунце монументалног и пластичног стила 13. вијека.