У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље, хрватске усташе су убиле Саву Шумановића, једног од најистакнутијих српских сликара 20. вијека.

Поред Шумановића, усташе су на подручју Срема, које је током Другог свјетског рата ушао у састав Независне Државе Хрватске, систематски убиле преко 20 хиљада недужних српских цивила, највише управо током августа и септембра 1942. године.

Почетком рата, ћирилица је била забрањена, па је Шумановић, из протеста, умјесто потписа стављао само годину настанка. Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувјек, не знајући за шта га терете“, каже историчар умјетности Гордана Крстић-Фај.

Таоци су прво брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, гдје им је покретни пријеки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стрељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно легали у раку, након чега је у њих пуцано.

Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један број мученика је угушен, јер су рањени и живи затрпавани, да би се послије тога испод земље чули потмули јауци.

Прослављени сликар је те 1942, као и 1941. године сликао мањим интензитетом него иначе, забринут злослутним временима.

У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице“, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Највећи број његових дјела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.

Иначе, Сава Шумановић је рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, али је од четврте године живио у Шиду. Прво интересовање за умјетност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста, Сезана и Ван Гога.

Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1918. завршио Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, а 1920. први пут је отишао у Париз гдје је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим умјетницима.

Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завшрио је „Пијану лађу„, монументално ремек-дјело инспирисано истоименом Рембоовм пјесмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.

Његово ментално здравље било је веома крхко и често условљено позитивним, односно негативним критикама. У фебруару 1928. Сава је доживио нервни слом и вратио се из Париза у Шид. Након одличних критика самосталне изложбе у Београду, септембра исте године, здравље му се поправило, а онда, након неспоразума са жиријем и изостанка са Јесењег салона у Паризу 1929. поново се погоршало. Марта 1930. заувиjек је напустио Париз и сљедеће двије године лијечио се у Београду. Двије године касније дефинитивно се вратио у Шид. Живио је повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове. Радио је на циклусима купачица и берачица грожђа, наводи митровица.инфо.

У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у посљедњој деценији развио особен стил који одликују свијетле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умијем“. Посљедња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посјету и откуп, што му је донијело велики успех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.

На простору данашњег Спомен гробља у Сремској Митровици убијено је око 8.000 људи, жена и дјеце.