Зашто никада није одржано суђење освједоченом усташком поглавнику.

РАТНЕ страхоте завршавају се падом Берлина 9. маја 1945. године. Нацистичка Њемачка потписује безусловну капитулацију. Седам мјесеци касније, 20. новембра, у Нирнбергу почиње суђење истакнутим члановима војне, политичке и економске елите Трећег рајха.

Неки мјесец по ослобођењу Француске, у Паризу се суди маршалу Петену због сарадње са окупатором. Осуђен је на смрт. Нешто касније казна је преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору.

Видкун Квислинг, норвешки политичар, сарадник нациста, стријељан је 10. октобра 1945. године послије суђења које је показало све ужасе његовог режима у овој скандинавској земљи. По њему ће симболично бити названи сви који су наносили штету сопственом народу зарад интереса завојевача.

Сличну судбину доживјеће и генерал Драгољуб Дража Михаиловић, који ће 1946. године бити оптужен, осуђен и стријељан.

Једино се поглавнику Независне Државе Хрватске Анти Павелићу није никад судило. Вођа усташког покрета, ревносни нацистички злочиначки шегрт, један је од ријетких квислинга из Другог свјетског рата који су измакли правди.

Нормално је да се постави питање зашто у бившој држави није суђено освједоченом ратном злочинцу. Тим пре што је још одлуком Авној крајем 1943. године формирана Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Анте Павелић, уз најближе сараднике из НДХ, био је у жижи интересовања. Започети посао овог тијела, доцније названог Земаљска комисија, послије 1947. преузело је Истражно одјељење Јавног тужилаштва Хрватске.

Факсимил оптужнице против Павелића

У ТИМ поратним годинама Јавно тужилаштво је прикупљало доказе и спроводило заједничку истрагу против двојице усташких „дужносника“, Анте Павелића и Андрије Артуковића. Опширна оптужница, на неколико хиљада страна, против Павелића и Артуковића по званичној верзији завршена је 1951, послије четири године рада. Ти списи тужилаштва депоновани су у Хрватском државном архиву и налазе се спаковани у осам кутија под називом „Оптужништво Павелић и Артуковић“.

Југословенска тајна полиција, још од завршетка рата, трагала је за Павелићем. Пошто је у том тренутку постојао политички интерес да му се суди у тадашњој Југославији, први циљ агената је био да Павелића отму и доведу у земљу, а ако је то неоствариво, да га ликвидирају.

Онда се нешто промијенило. Из врха државе проглашен је „ловостај“ на поглавника. У „сефу памћења“ Бошка Видаковића, који је дуго боравио у Буенос Ајресу са посебним овлашћењем да припреми отмицу Анте Павелића, који је отворен послије његове смрти, остало је забиљежено много тога. Тако су он и ондашњи амбасадор у Аргентини Франце Пирц већ били утаначили споразум са једном америчком екипом да вођу усташа испоручи, на отвореном мору, једном нашем броду. У посљедњем тренутку из Београда је стигла порука да се, по Титовој наредби, цијела операција одложи за боља времена, наводе Новости.

Неколико година касније Стево Крајачић, тадашњи предсједник Скупштине Хрватске, на једном састанку врха обавјештајне заједнице ове републике, овај Титов потез је објаснио:

„Након стријељања Драже Михаиловића и самоубиства генерала Милана Недића, који је искористио тренутке непажње опуштених стражара и сурвао се са највишег прозора београдског затвора – а што су у западним новинама пропратили злим чланцима како то није било самоубиство, него најпримитивније полицијско убиство – и осуде Алојзија Степинца у Загребу, друг Тито нам је, како би стишао капиталистичку оркестрирану халабуку, наложио да одустанемо од Павелићеве отмице јер би се такав чин изродио у међународни скандал без преседана“.

„Ловостајем“ који је проглашен на средини прошлог вијека није стављена тачка на творца државе смрти и ужаса.

Средином 1956. године оптужница се активира и допуњује.

У главном дијелу оптужнице против Павелића, која носи датум 7. мај 1956. и која је прослијеђена Окружном суду у Загребу, пише да је „од мјесеца априла 1941. до почетка мјесеца маја 1945, искориштавајући привремену окупацију земље, основао у окупираном дијелу Југославије, и то у Хрватској, Сријему, Банату и Босни и Херцеговини, терористичку организацију названу Усташка надзорна служба. Задатак је био да, поред осталих дјелатности, упућује у логоре основане у Јасеновцу и Старој Градишки, особе које те организације оцијене као непоћудне…“ Јавни тужилац потом тврди да су се депортације у логоре смрти односиле на дјецу, родитеље, сестре и браћу ухапшених. „Па су ти органи, извршавајући његов злочиначки план, убили сјекирама, маљем по глави….“, а даље се набрајају сви могући начини ликвидација, укључујући изгладњивање, тровање или разбијање главе о зидове…

Подизање ове оптужнице није нимало било случајно, нити су се нешто битније промениле међународне околности.

БИОГРАФИЈА

БЛАГОЈЕ Јововић успео је да преживи голготу црногорских четника у Словенији и пребјегне у Италију, а после за Енглеску. Из Лондона се у јесен 1947, као избјеглица, уселио у Аргентину. Брзо се снашао, уздигао се као успјешан трговац, индустријалац и хотелијер… Био га је глас окретног, способног и предузимљивог младог човјека, који умије да створи новац. Оженио се Аргентинком, која му је родила сина и двије кћерке.

ДЕШАВАЛО се нешто незамисливо за једну озбиљну земљу, како је тада Југославију доживљавала партијска врхушка.

Службе у Загребу и Београду, потпуно независно једна од друге, припремају нови план за отмицу или ликвидацију Анте Павелића, који безбједно живи у предграђу Буенос Ајреса.

У вили на Јабуковцу, коју су Загрепчани у жаргону звали забрањеним градом, средином јуна 1956. године окупили су се Стево Крајачић, пуковник Ђуро Милић Шиљо, Вељко Дракулић, Далибор Јакаши Маљчик, Срећко Шимурин и Петар Рак, млади сарадник Удбе из далеког Чилеа.

Крајачић је без неког увода одмах прешао на ствар:

„Другови, крећемо са нашом досад најважнијом операцијом. Назваћемо је Операција Павелић! Ово знамо само нас шесторица. Не знају чак ни другови Тито и Ранковић! Чуће на вријеме!“

Неки мјесец касније, у кабинету Слободана Пенезића Крцуна, окупили су се Слободан Крстић Уча, Бошко Видаковић, Станимир Динчић, Јова Капичић, Антон Колендић, Воја Биљановић и Славољуб Петровић Ђера, тадашњи амбасадор у Аргентини. Тема разговара је атентат на усташког поглавника Анту Павелића.

– Шта о овоме знају другови из хрватске службе?

– Засада ништа. Обавијестићемо их ако за то дође вријеме. Сада акцију водимо ми… – рекао је Крцун.

Некако у исто вријеме те 1956. године, у потјеру за Павелићем креће и израелска обавјештајна служба Мосад. Израелцима нису били потребни ловорови вијенци за Павелићеву кожу, већ да им ова акција послужи као уигравање за предстојећи лов на „крупне“ нацисте. То је уједно била и захвалност Титу што је Југославија међу првим државама, у мају 1948, признала Израел.

Инспирацију за овај подухват добили су од Симона Визентала. Овај прослављени ловац на њемачке злочинце сматрао је да би Израел добио на популарности када би свјетска јавност сазнала да су потомци побијених жртава у логорима у Хрватској, ухватили Павелића и предали га Југославији.

ПЛАНОВЕ хрватске и српске Удбе, међутим, пореметиће један Бјелопавлић, тридесетпетогодишњи Благоје Јововић, рођен у селу Косићу, код Даниловграда, у Црној Гори. Био је припадник четничких добровољачких јединица.

У листу „Ла пренса“ који је излазио у Буенос Ајресу, причитао је текст да се Анте Павелић слободно креће главним градом Аргентине и да троши новац који је опљачкао од Срба и Јевреја. Тог дана се заклео да ће пронаћи зликовца и осветити све побијене Србе!

Гроб злочинца у Мадриду

Обратио се и југословенској амбасади тражећи само да му обезбиједе оружје. Али, изгледа да га нису озбиљно схватили.

Недалеко од Павелићеве куће, у улици Авијадор Мермоз, 10. априла 1957. године, Благоје је пуцао на поглавника. Испалио је пет метака. Два су га погодила. Смјештен је у сиријско-либанску болницу гдје је залијечен. Павелић је средином јула из Аргентине кренуо у ново бјекство, овај пут у Сантјаго де Чиле, из кога ће се послије четири месеца упутити у Шпанију. Ушао је са италијанским пасошем, одазивајући се на име Марио Гаљани. Настаниће се у Мадриду. Анте Павелић је умро у сну, у њемачкој клиници у Мадриду, у понедељак, 28. децембра 1959, у зору.

Професор Рудолф Сајц дао је дијагнозу: метак који је испалио Благоје остао је заглављен између пршљенова, изазвао је тровање, а потом и смрт. Благоје је, са закашњењем, ипак успио да убије усташког поглавника.