Сарајевских Срба данас практично нема. А било их је у сарајевском пољу и прије стварања града Сарајева.

Сарајево је до деведесетих било град са НАЈВЕЋИМ ПРОЦЕНТОМ СРБА ПОСЛИЈЕ БЕОГРАДА

Још пре доласка Турака на Балкан, у сарајевском пољу постојала су насеља „Златни До“ и „Трговиште“, а на том мјесту се налазила Немањићка жупа „Врхбосна“.

Читава област на коју се географски надовезивала жупа Врхбосна звала се (и данас се зове) „Дабар“. Географски појам Дабар је и данас очуван у титули православних сарајевских митрополита, чију епархију је основао први српски архиепископ Свети Сава Немањић 1220. године под називом „дабробосанска“.

Не заборавимо да се ријеч „Босна“ први пут у историји помиње у 10. вијеку, у спису ромејског цара Константина VII Порфирогенита „О управљању државом“ („De administrando imperio“ или прави наслов „Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν“) и да појам „Босна“ налазимо у 32. глави, у наслову: „О СРБИМА и земљи у којој сада станују“. Ту писац наводи насељена мјеста у Србији и у Србији помиње Босну, наводи портал Историја Срба.

У Сарајеву се налазе и грађевине које су Срби подигли и прије оснивања града Сарајева, попут храма на Башчаршији „Светих Архангела Михаила и Гаврила“, која је у народу позната и као „Стара црква“ или „Црква на Башчаршији“. О њој се у народу говори као о задужбини брата Краљевића Марка Андријаша али поуздано знамо да она, у облику каквом постоји данас, потиче из 14. вијека, да је изграђена на темељима још раније хришћанске цркве и да је била централна црква српских насеља „Златни До“ и „Трговиште“.

Још једна занимљивост је да је град Сарајево, под тим именом, основао један од првих Срба-потурчењака Иса-бег Исаковић, који је дошао до важних функција у Османској империји и постао заповједник у окупираним српским земљама, а између осталог био је и други санџакбег Босанског санџака. Оснивач града Сарајева Иса-бег Исаковић потиче од једне од најзначајнијих српских средњевјековних великашких породица. Његово поријекло је везано или за породицу Косача (оснивача српског војводства од Светог Саве, по чијој титули Херцега од Светог Саве је названа област Херцеговина) или од породице Павловића, господара великог дијела источне Босне, укључујући и средњевјековну жупу Врхбосну тј. простор града Сарајева.

Настанак и развој градског језгра Сарајева (бивше Врхбосне) везује се за изградњу двора тј. сараја Иса-бега Исаковића и подизања Цареве џамије 1462. године коју је такође подигао Иса-бег и у којој је по неким изворима сахрањен. Од тада овај град почиње да расте и полако постаје центар османског Босанског санџака и касније Босанског пашалука.

И упркос османској и аустроугарској окупацији и многобројним забиљеженим прогонима православних Срба, они увијек опстају у граду Сарајеву. Чак и када су их хрватским возовима превозили у Јасеновац док је Сарајево било у НДХ, Срби су опстајали и проналазили снагу да се враћају у свој град.
По попису 1991. године у Сарајеву је живјело 157.143 Срба и уз 56.470 Југословена (од којих су скоро сви били етнички Срби) они су чинили готово половину становништва града. У поређењу са градовима попут Новог Сада 179.626 или Ниша 175.391, Сарајево је било град са највећим процентом Срба после Београда.
Данас тог броја нема ни у назнакама. Велики дио Срба старосједилаца Сарајева, њих око 20.000 прешло је у Источно Сарајево. Међутим, највећи број Срба из Сарајева раселио се по данашњој Републици Српској, Србији, Црној Гори и свим континентима наше планете.