Слава је православни обичај слављења породичног свеца који је карактеристичан за Србе, који сматрају славу једном од специфичности своје културе. Поред породичне славе, постоје и црквене, градске, племенске, па чак и занатлијске славе.

Неки аутори сматрају да је слава остатак словенског паганизма који је имао велики број богова прије усвајања хришћанства. Пошто су Словени дуго живјели у родовском друштвеном уређењу, разумљиво је што се код њих дуго очувао култ предака. Тако, на примјер, обичај славе највјероватније представља замјену породичног, односно родовског паганског заштитника хришћанским светитељем заштитником.

Други вјерују да су Срби усвојили ову традицију у вријеме христијанизације, негдје крајем 9. вијека. Неки вјерују да се сам дан масовног крштења узимао као дан свеца заштитника, други тврде да је свако племе усвојило свог заједничког заштитника, док остали и даље тврде да слава само представља свеца који је замијенио претходног паганског бога-заштитника. Понекад би се десило да се нова слава усвоји када постоји вјеровање да се неки светац залагао за неку врсту спасења.

Нови светац би био усвојен на месту старог, чији дан би се и даље обиљежавао паљењем сјвеће, али са много мање славља. Поуздано се зна да је Свети Сава у праксу увео обред славе, на литургијској основи. Од времена Светог Саве тај обред, као и обичаји који га прате, се постепено ширио, и формирао, док није достигао данашњу форму. Данашњу форму славе је коначно уобличио митрополит Србије Михаило 1862. године, наводи портал Meettheserbs.

Од бројних имена које је имао овај обред, а има их и данас, данас су остали само: Слава, Крсна Слава и Свечари. Године 2014, слава је уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслијеђа човјечанства.