Списак српских химни обухвата све незваничне и званичне националне химне коју је Србија имала кроз своју историју.

Фотографија

Химна Светом Сави и Востани Сербије спадају у прве (додуше незваничне) српске химне. Тачан датум настанка химне која је посвећена светитељу Сави Немањићу није позната, док је Песма на инсурекцију Сербијанов, односно Востани Сербије, настала 1804. када ју је спјевао српски просвјетитељ Доситеј Обрадовић из жеље да поздрави избијање Првог српског устанка.

Међутим, прва службена, државна химна Србије била је „Боже правде“ коју је написао Јован Ђорђевић а компоновао Даворин Јенко, која уједно спада у старије химне у свијету. „Боже правде“ је била и званична химна Републике Српске (до 2008. када је усвојена химна „Моја Република“) и Републике Српске Kрајине. Прва званична химна црногорске државе била је „Убавој нам Црној Гори“ пјесника Јована Сундечића и композитора Јована Иванишевића.

Занимљив је пут композиције „Боже Правде“ за коју се може рећи да је случајно постала српска химна. Дуг период Србија у 19. вијеку није имала химну, а „Востани Сербије“ је само декламована на званичним скуповима пошто није имала композицију.

Одлучан да Србију модернизује по угледу на европске државе кнез Михаило је захтјевао да Србија добије своју химну, а посла се прихватио Љубомир Ненадовић, тадашњи начелник у министарству просвјете и црквених дјела. Он шаље писмо Ђури Јакшићу, који одлучно одбија да напише химну. Ненадовић, увидјевши да је ђаво однио шалу и да се са „Kњазом Михаилом“ није шалити, одасла писма свим виђенијим пјесницима тог времена, али је изостао очекивани резултат. Тада чак нису прошли ни Змајеви стихови. Тако је пропао незванични конкурс за прву српску компоновану химну.

Стихове за слиједећу химну пише Јован Јовановић Змај, а писање музике повјерено је Kорнелију Станковићу. Шта се даље дешавало, гдје су завршили и стихови и музика, остаје непознаница. Поуздано се зна, да њихова химна никада није изведена и да јој се губи траг, наводи портал Лепоте Србије.

Пуних седам година касније Србија је сасвим случајно добила своју химну. На обиљежавању пунољетства кнеза Милана Обреновића изведена је представа „Маркова сабља“, коју је написао књижевник и управник Народног позоришта Јован Ђорђевић. У завршној сцени иза завјесе прво се зачула музика, а за њом хор који гласно и весело запјева: „Боже правде, ти што спасе, од пропасти до сад нас. Чуј и од сад наше гласе и од сад нам буди спас…“

Путешествије популарности Боже правде наставља међу народом, па у слиједећих десетак година заживљава у народу као популарна пјесма и мелодија, као химна. Тако „Српске Новине“ у издању од 23. фебруара 1882. године пишу са крунисања Милана Обреновића за краља, да је послије „величанственог говора младог суверена“, хор извео српску народну химну „Боже правде“. На тај начин је ова од народа прихваћена пјесма постала и званична химна краљевине Србије, иако не уставом као што је данас обичај.

Текст химне „Боже Правде“ прошао је кроз неке измјене у посљедњих 150 година, али је мелодија коју је компоновао Даворин Јенко, за кога кажу да је „Словенац по рођењу, а Србин у души“, остала иста.