21/09/2022
У најранијем дјетињству је показивала колико је вјешта са оловком, али и са словима, јер је већ у петој години читала новине, учила италијански и француски, у седмој писала стихове о смрти, у десетој у Грацу савладала њемачки.
У монографији “Жене у српском сликарству” пише да је Даница Павловић “у дјетињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање”, али да је и касније, “када је отворена Меморијална галерија Милена Павловић-Барили у Пожаревцу, доприњела стварању њеног, помало бајколиког лика чуда од дјетета, успешне сликарке која је путовала по свијету, дружила се са познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од посљедица пада с коња”.
Милена се у свему што је радила предавала свим бићем. Њено сликарство испуњено је необичним догађајима, сусретима, одласцима, лутањима и растанцима, тугама, притајеним траумама и носталгичним сјећањима.
Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену. Прву изложбу приредила је у Београду, а затим су услиједиле њене изложбе у Пожаревцу, Лондону, Паризу, Риму, Њујорку. Вишеструко талентована, Милена је писала и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино.
У то вријеме ниједна варош у њеној Краљевини не жели да је прими за наставницу цртања. За најобразованију и најталентованију сликарку нигдје нема места у родној земљи. Пјесник Сибе Миличић купује њену слику “Анђели” и она сада има новац за карту до Америке.
Увијек је лебдела између своје две домовине – Србије и Италије, па не чуди њен велики нагон да оде у трећу земљу, Америку и ту од 1939. године пронађе свој мир. Из њених писама се види да је тај одлазак значио одрастање, а у симболичком смислу и ослобађање од родитеља који су били превише снажне личности. Из Њујорка родитељима све ређе пише а више се посвећује себи.
У поодмаклим годинама, често пуна горчине, Даница Павловић је својим сјећањима, у сачуваним и још више оним уништеним писмима створила о својој ћерки, али и о себи, слику какву је желела. О специфичном сликаркином односу са мајком свједочи и једно од писама непознатог датума:
“Да знаш само колико ми је потребно да ме једног дана разумеш и да ми кажеш: “Сине, је л’ си уморна, одмори се мало, јер си све урадила што си умјела и могла.” Чини ми се, кад бих једанпут у животу то од тебе чула више никад не бих имала несаницу. Више никад ме зора ни сунце не би затекли будну и пренапрегнуту од мисли и брига и страховања у кревету. И не бих се увијек луда и крива осјећала. Ја другима не дозвољавам да ми кажу ни да сам луда ни да гријешим, јер знам и видим да нико од њих не би могао моју равнотежу да издржи. Ја сам овдје сасвим смрвљена. Знам како нана каже: “Из ове се коже нема куд”, па се и ја копрцам, па не умјем ћуд да промјеним.”
Милена је у Америци провела посљедњих шест година живота. Тамо је сликала, излагала и, што је битније за тај њен период, бавила се илустрацијом, дизајном, костимом, сценографијом. У једном писму насталом чим је брод пристао у Њујорк, у августу 1939, Милена мајци пише:
“Стигла сам. Сада је два сата ујутру. Прве мисли и ријечи откако је лађа пристала шаљем Теби. Гледала сам дуго све свјетлости у даљини, као Венеција, само много дуже са стране. Месечина и бијели облаци, и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види. Ето, то ти је Њујорк. А ја ништа не разумем. Грдно ми је све чудно као у сну и као обично…”
Иако већина теоретичара сматра да се Милена због материјалне сигурности присилно ангажовала у примјењеној умјетности, прије је слиједила пут којим су прије ње кренули светски познати писци, сликари и умјетници који су радили за новине. Миленине модне илустрације објављиване у Вогу током 1940. и 1941. одликују се лакоћом линија и колористичком прозрачношћу акварела. Милена је цртала даме у једноставним хаљинама са спуштеним струком или деколтеом неправилног облика који обнажује рамена или леђа, украшене перлама, цвјетовима, огрлицама, минђушама, тијарама, брошевима, лепезама, шаловима. Сликарка је свјетске жене цртала по узору на себе.
Слике које је стварала у Америци, као и песме које је тамо писала, интерпретиране су као дах носталгије и сјете за родним крајем. Други свјетски рат је бјеснео, а она је преко Црвеног крста слала новац и пакете родитељима и пријатељима, сањајући да ће се вратити тамо одакле је потекла. У то вријеме не пати само за домом, него и за кубанским пијанистом Родригом Гонзалесом, који је остао упамћен као љубав њеног живота, и то несрећна. А срећу је пробала да доживи са официром Робертом Томасом Госелинијем из Чикага, за кога се удала 24. децембра 1943. године.
Крхком здрављу које ју је пратило од дјетињства није подилазила никада, па није марила ни за упозорења љекара да остави кафу и цигарете, које је страсно конзумирала. Није сасвим познато шта ју је заправо коштало живота, јер се њена прерана смрт 6. марта 1945. године у Њујорку, када је пала са коња, тумачила на више начина.
Према мишљењу неких, за умјетницу су биле кобне посљедице незгодног пада с коња, а по другима срчани удар. Након четири године, урна с њеним посмртним остацима похрањена је на гробљу за странце у Риму. Њен отац Бруно јавио је Милениној мајци, бившој супрузи, у Пожаревац да јој ћерка “почива на једном дивном мјесту, на гробљу у близини капије светог Павла, препуном великих успомена на пјеснике, уметнике, на људе који су дошли из читавог свијета а који су сада ту поред ње”, наводи Курир.
Тек 50-тих година, послије изложбе у Музеју савремене умјетности у Београду, српска јавност се више заинтересовала за рад Милене Павловић-Барили. У њеном родном Пожаревцу 1962. године отворена је галерија-легат у којој се данас налази око 800 њених радова. У поставци је бронзани одливак сликаркиних руку, интимне породичне фотографије, лична сликаркина тоалета, хаљине и чипкани велури. Као и цијели Миленин живот, све што је остало иза ње је метафизичка рапсодија јаве и сна.
09/03/2026
