Милорад Арсенијевић Балерина био је чувени фудбалер, али и научник, селектор, породичан човјек, патриота, полиглота…

Милорад Арсенијевић Балерина

Рођен је 1906. у Смедереву, али основну школу завршава у Вршцу гдје се његова породица преселила због службе његовог оца. Отац му је погинуо у славној бици на Мачковом Камену 1914. Мајка Ружица се намучила да подигне сина јер се њена породица ње одрекла 1905.

Ружица је била чешког поријекла из богате породице из Беча и њени родитељи су имали другачије планове за њу, а не да се уда за сиромашног књиговођу из Смедерева. Побјегла је ноћу кроз прозор и отишла тамо гдје ју је срце вукло.

Балерина у “Монтевидеу”

Милорад из Вршца одлази у Шабац и игра фудбал. Играо је на позицији центархалфа, иако није био висок, али је имао одличан скок. Због елеганције у игри добија надимак Балерина.

Брзо га зову у БСК из Београда јер су запазили његов таленат. Тамо напредује и већ 1927. заиграо је за репрезентацију Краљевине СХС. Негдје у исто вријеме уписује електротехнички факултет који ће завршити 1930., само неколико дана прије поласка за Монтевидео на прво Свјетско првенство у фудбалу.

У чувеној Бјелогрлићевој серији и филму о Монтевидеу и екипи која је путовала тамо Балерина је приказан као боем, кафански човек који иде и у јавне куће, а истина је била сасвим другачија. Милорад је био озбиљан, тих и повучен. Учио је језике и до краја живота говорио течно 6 језика (што баш и није било уобичајно за спортисте).

Одиграо је укупно 52. утакмице за Краљевину Југославију. Важио је за увијек поузданог и смиреног играча.

Звијезда је рођена!

Након краја играчке каријере Милорад се посветио струци. Између осталог, направио је пројекте за жељезницу захваљујући коме је Југославија још прије Другог свјетског рата имала воз који је ушао 146 километара на сат. И рат је провео у Београду гдје је радио као инжењер.

Балерина се након ослобађања враћа фудбалу, али овог пута као селектор. На то мјесто долази 1946. и ту ће остати пуних 8 година.

Анегдота каже да је, када се први пут видио са фудбалерима које је требало да тренира, њима испричао како је свих 11 играча из Монтевидеа завршило факултете, а да су четворица били доктори наука.

Све до данас Арсенијевић је остао српски најуспјешнији селектор. На Олимпијским играма 1948. и 1952. Југославија је осваја сребрну медаљу. На Свјетском првенству 1950. у Бразилу послије двије убједљиве побједе, изгубила је од домаћина, а тада је само први из групе ишао даље.

Породичан човек

Милорад Арсенијевић је био ожењен Јелисаветом Димитријевић и пар је имао двоје дјеце – Милана и Ружицу.

Ружица се удала за сликара Андрију Миленковића. Интересантно је да је овај умјетник искористио лик своје супруге када је 70-их година 20. вијека радио на новчаници од 1000 динара, па се тако Балеринина ћерка ушла у историју као дјевојка која у руци држи грозд, док иза ње комбајн жање пшеницу.

Новчаница је била у оптицају од 1975. до 1990. и значајна је и по томе што је једина новчаница са ових простора која никада није успјешно фалсификована јер је на себи имала више од 40.000 сивих нијанси, наводи Историјски забавник.

Срећан човјек

Након повлачења из свијета фудбала Арсенијевић је основао Саобраћајни институте у Београду и убрзо након тога по други пут постао доктор наука. Предавао је и на Електротехничком и на Саобраћајном факултету. Написао је многобројне уџбенике и универзитетске књиге, подсјећа Добрица Јовичић, професор историје.

Никада се није бавио политиком. Кажу да је чак једном одбио телефонски позив тада моћног Милована Ђиласа јер је звао у вријеме недјељног породичног ручка.

До краја живота живио је лијепо, био је срећан човјек. На крају, за Милорада Арсенијевића Балерину везан је још један куриозитет. Због дивних људских особина и успјесне спортске каријере , а највише због успјеха на пољу науке, кнез Павле му је у име краља Петра другог 1937. додјелио Орден Светог Саве. Из истих разлога Јосип Броз Тито му 1972. дао Орден заслуга за народ.

Преминуо је 1987. у 81. години. У новинама је писало: “Умро је Балерина!”