Већини Срба хрватски називи мјесеци данас се чине чудним и тешким за памћење, али оно што многи не знају је да смо већи дио историје и сами користили сличне називе.

Много прије данашњих, староримских назива мјесеци, словенски народи су имали своја имена мјесеци. Док су остали европски народи углавном усвојили поменуте називе јулијанског календара, словенски народи, а међу њима и Срби, сачували су упоредо и сопствена имена, која су у средњовековној Србији била у службеној употреби, заједно са римским.

О овоме свједоче повеље српских владара из тог периода, који упоредо са месецима као што су септембар и октобар, нешто ријеђе, али користе и називе као што су рујан, листопад…

Како су настала „другачија” имена за мјесеце?

Настањујући се, током времена, на веома удаљеним мјестима, словенски народи су прилагодили своје називе мјесеци конкретним природним појавама.

Имена мјесеци код словенских народа зато осликавају природне токове и промене, атмосферске појаве, климатске одлике, привредну делатност и обичајне радње. На примјер, јануар је „сијечањ”, јер је то вријеме секу дрва у шуми, фебруар је „вељача”, пошто је то мјесец снежних вејавица…

Због овога сви словенски народи имају сличне називе за мјесеце, иако су живјели удаљени једни од других. Најбољи пример за то су имена која Хрвати и данас користе. Називи мјесеца су зависили и од климатских услова. На примјер, пошто липа цвета мјесец дана раније на југу него на сјеверу Европе, Хрватима је липањ јун, а Пољацима јул.

Словенски, народни називи

У употреби су паралелно били и народни називи, који су могли да се разликују од старословенских, али који су у суштини користили исти принцип – називи су давани према временским појавама и радовима у пољу који су се у то вријеме године обављали. Ти мјесеци су редом: коложег, сечко, дерикожа, лажитрава, цветањ, трешњар, жетвар, гумник, гроздобер, шумопад, студен, коледар.

Почетком 19. вијека у Србији су у употреби још увијек били и старословенски називи блиски онима које данас користе Хрвати, подсјећа портал Дневно. О овоме свједоче и записи у „Српском рјечнику” које је начинио чувени Вук Караџић који је, почетком 19. вијека, унио ове називе као „старе српске називе за мјесеце”.

Штавише, недавно објављени дигитализовани државни календари Краљевине Србије за 1903, 1906. и 1911. годину показују да су и тада словенски и римски називи мјесеца били паралелно у употреби. Ово иде у прилог онима који тврде да се дефинитиван разлаз са старословенским именима за мјесеце у Србији догодио тек са прихватањем грегоријанског календара 1919. године.