Никола Христић био је одан свим кнежевима и краљевима из династије Обреновић и у њихово име сурово убијао бунтовнике.

На изборима за Народну скупштину радикали Николе Пашића 7. септембра 1883. убедљиво су побиједили. Али краљ Милан није хтио да им повјери формирање владе, већ је мандат дао Николи Христићу, који је важио за човека гвоздене руке.

Христић, премијер и министар унутрашњих послова, изашао је пред посланике, из једног џепа извадио говор којим је отворио засједање, а затим из другог папир с којег је прочитао да је Скупштина распуштена.

Тако је краљ Милан владао и такав је Христић био полицајац…

Никола Христић родио се у Сремској Митровици 1818. и као младић прешао у Србију. У Београду се запослио у државној служби, као чиновник у правосудној, па полицијској струци. Вриједан и одан вишим властима, у 38. години постаје управник вароши Београда под владавином кнеза Милоша.

Ограничио је рад кафана до 11 сати увече, а кафеџије обавезао да свако вече упале фењер…

Милошевом сину кнезу Михаилу био је одан министар унутрашњих послова: завео је полицијски режим и гушио либералну опозицију, искоријенио је хајдучију по Србији и чврсто контролисао општине. А кад је Михаило 1868. убијен, Христић истог дана хапси атентаторе, осуђује их по кратком поступку и даје на стријељање. Ништа мање вјерно није служио ни Милана Обреновића: кад је послије оног отварања и затварања Скупштине избила Тимочка буна, Никола Христић угушио ју је у крви.

Цијела акција против побуњеника трајала је пет дана: сељаци који су били затечени са оружјем убијани су на лицу мјеста тако што би им џелати прво пуцали у ноге, па у руке и у труп и најзад би их убијали куршумом у главу! Радикалски прваци изведени су пред преки суд. Над њима је извршена 21 смртна осуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.

Још једном ће му Милан повјерити састављање владе и једном његов син Александар, а оба пута ће Христић за себе узимати и ресор унутрашњих послова.

Помоћи ће краљу Милану да мимо закона и мимо њене воље добије развод од Наталије 1888. и биће уз младог Александра Обреновића кад 1894. изврши државни удар и промијени Устав.

Пензионисан је 1901, а умро десет година касније. Опјелу у цркви присуствовао је и краљ Петар И, а Никола Пашић носио је сандук.

На почетку његове министарске каријере кнез Михаило пише Вуку Караџићу: „Што се Николе Христића тиче, ја га и данас сматрам и држим за онаквог човјека за каквог и онда, кад сам о њему с вама више пута разговарао: поштен, строг, врло радан, беспристрасан и мени више свега одан“.

А послије Христићеве смрти историчар Слободан Јовановић забиљежио је: „Никола Христић остао је запамћен као веома способан администратор и лично поштен човјек конзервативних погледа…“