“Све нас у спољњем свијету подсјећа да се ближи празник Халлоњеен (Ноћ вештица): деца у школама увелико цртају бундеве, вјештице и слијепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова дјеца ићи по кућама и тражити слаткише “плашећи” комшије, из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају “симпатично” – шаљиво, а понекад узнемирујуће.

Многи ће од нас пристати да поведу своју дјецу, увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.

Многи ће, у жељи да се њихова дјеца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за дјецу и да ту нема никаквог дубљег значења.

А ево шта је заправо позадина празника Ноћ вештица:

Овај обичај има своје поријекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и сјеверној Француској. Они су вјеровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом вјеровању, почиње вријеме мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.

Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посјећују домове својих породица. Отуда обичај “маскирања“ у костуре, духове, вјештице и демоне.

На тај начин би живи ступали у “мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према вјеровању, душе мртвих које би долазиле у “посјету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани “ттрицк ор треатинг”. Уколико неко од живих не би угостио (треат) душе умрлих, стигла бих их освета (трицк) бога Самхаина.

У вријеме када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник “Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истријебио овај окултистички обичај, а ноћ уочи празника Свих Светих служило се свеноћно бдење.

Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.

Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.

Овде је само укратко објашњено поријекло и значење празника Ноћ вештица.

Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смијемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била “само” забава за дјецу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вјере.

Јер, ако пристанемо да своју дјецу “маскирамо” и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (треатс) које буду добили неће представљати безазлени поклон дјеци, већ принос самоме ђаволу, наводи Опанак.

Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих вијекова, прије бирали тјелесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа Бога нашег, који нам је заповиједио: “Немој имати других богова осим Мене”.

У данашњем духовно убогаљеном свијету влада тешка чамотиња и љењост, при чему је лако убиједити готово свакога да је поријекло оваквих празника безначајно и да је Халлоњеен обична, безазлена забава.

Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вјере и својих коријенова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим дјелима, а да нашим дјелима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.

Зато, уместо да “угасимо ватру на домаћем огњишту”, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога”.