У Фочи је пре неколико дана обиљеженa годишњица од монструозног злочина у Горњој Јошаници, када су, 19. децембра 1992. године, на Светог Николу, муслиманске снаге убиле 56 српских цивила. Напад на 18 српских села Јошанице извели су припадници Прве дринске бригаде Армије БиХ, под командом официра Заима Имамовића, а за овај злочин још нико није одговарао.

У Фочи обиљеженa годишњица од монструозног злочина у Горњој Јошаници

Директор Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку, Миливоје Иванишевић каже да се не би зачудио да се и ова акција налази у некој монографији која ратне злочине велича као бравурозне победе Армије БиХ.

„Да бих дошао до битних, али уз то и довољно поузданих, чињеница о ратном путу и, посебно, побједама јединица Армије БиХ прегледао сам више десетина различитих публикација које су ми биле на располагању. Невjероватно је да су се муслимани у свакој од њих отворено хвалили „побjедама“ које су још тада означене за ратни злочин: почев од напада на колону ЈНА код Тузле до напада на село Кравице. У већини тих књига, брутална убиства цивила и рушење њихових домова је означено великом побједом у ослобођењу Босне, мада су нападнути Срби такође били дио те државе”, каже Иванишевић.

У есеју, „Све муслиманске победе“, Иванишевић се највише позабавио књигом „Монографија Другог корпуса Армије Босне и Херцеговине“.

Напад на колону ЈНА, 15. маја 1992. године, код Тузле, води се као једна од првих успјешних акција овог корпуса, мада је у њој хладнокрвно убијено најмање 83 голобрадих регрута који су се повлачили из касарне. „У овој монографији, припадници Другог корпуса се хвале да како су непријатеља сачекали прикривени и маскирани чак у женску одјећу. Димије су биле доказ њихове ратне мудрости и лукавства, а међу „убијеним агресорима“ било је највише рођених управо у Босни”, каже Иванишевић и додаје да се до данас не зна тачан број убијених и рањених. „Хасан Ефендић, тадашњи командант Штаба ТО БиХ, у својој књизи „Ко је бранио Босну“ тврди да је убијено 160 и рањено око 200 војника, али се сумња да је тада страдало много више људи”, објашњава директор Института.

У Дубници код Калесије, 25. маја 1992. године, 205. брдска бригада из те општине је углавном користећи хладно оружје „ослободила“ ово „стратешки важно село“, побивши 38 цивила, а оне које није пребацила је у логор у Тузли.

Слично се одиграло и 19. јуна 1992. године у Жељеви код Бановића, кад су припадници 108. витешке моторизоване бригаде Армије БиХ и 210. брдске бригаде Живинице побили пет мјештана, а остале одвели у логор који се налазио у запуштеним подрумским просторијама ЖТП „Бановићи“.

На списку великих муслиманских „побједа“ у рату је и напад на још једно, етнички чисто српско село, Брежане. Тамо је убијено 30, махом млађих људи, а приликом обдукције је утврђено да су ти људи убијани хладним оружјем или живи спаљивани.

Срби у овом селу су убијани на истовјетан начин оном из Другог свјетског рата: клањем или паљењем — напомиње наш саговорник и додаје да су у Монографији Другог корпуса до детаља описана и „слична ослобођења“ у селима: Кљештани, Буковац, Церик, Аврамовина, Растошница, Јелачићи, Пелемиши…

„Захваљујући толиким ‘успјесима‘ 2. корпуса Армије БиХ „ослобођено“ је, или уништено, више стотина српских села и српских насеља, или српских заселака, у мјешовитим селима и убијено више од 10.000 мјештана српске националности. Број рањених, инвалида или страдалих у логорима још није евидентиран. Право име за све што се тих година догађало у Босни и Херцеговини је — џихад”, закључује Миливоје Иванишевић.

МАЈКА СА ЛОБАЊОМ СИНА

У селу Ратковићи 21. јуна 1992. године побијено је 27 цивила, а касније ће свет обићи фотографија мајке која приликом сахране држи лобању свог сина.

Ријеч је о „побједи“ која је званично евидентирана у досијеу Насера Орића, а мајка је Добрина Продановић чији син Живан је страдао управо у овом селу, истиче Иванишевић.

КРВАВИ БОЖИЋ У КРАВИЦИ

Приликом напада на српско село Кравица на Божић 7. јануара 1993. године, убијено је 75 Срба, а убиства су настављена и касније.

„Муслиманску војску, јединице 8. оперативне групе, потом 28. дивизије, са седиштем у Сребреници, у саставу 2. корпуса Армије БиХ, предводио је Насер Орић. Послије „ослободилачких похода“ наведених формација овај крај је десеткован више него у вријеме Другог светског рата и усташких покоља 1941—1945.”, каже Иванишевић, наводи портал „сви срби света“.