Писац Бранко Димески (43), Србин родом са Косова и Метохије, који од 2008. живи у Норвешкој врло посвећено истражује однос Србије и Норвешке са акцентом на историјске изворе и то нарочито из Другог свјетског рата.

Иако је током посљедњих десетак година прикупио много података, недавно је дошао до дневника норвешког нацистичког министра Јунас Лиеа, којег тренутно преводи, а који га је, како каже, оставио без текста.

Димески говори о тој књизи, која би послије превода требало да буде доступна нашим читаоцима, али и о филму о страдању српских логораша у Норвешкој који ће радити са чувеним норвешким писцем и историчарем Кнутом Фловиком Турасеном и у сарадњи са режисером Кјетилом Палмкуистом.

– Од 2008. године, кад сам дошао у Норвешку, видио сам да има много веза између српског и норвешког народа. Норвежани са којима сам разговарао сјећали су се подвига српских мученика за вријеме Другог свјетског рата које су усташе и нацисти насилно послали у смрт. Многи Норвежани помагали су да се српски логораши домогну слободе. Контакт који сам остварио са Кнутом Турасеном довео уродио је идејом о екранизацији никада испричаних прича о заробљеницима из Србије – прича Димески.

О филму који ће радити са Турасеном и Палмкуистом каже да ће се ослањати на пишчева истраживања у којима описује страдање заробљених Срба током Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој.

– Већина заробљеника је убијена, а свједочења преживјелих о логорима смрти на сјеверу Норвешке су језива. Од 4.060 затвореника живот је изгубило 2.398, а око 90 одсто затвореника били су Срби. Смјештени по логорима у крајње нехуманим условима пролазили су кроз праву голготу. Већина је имала између 18 и 30 година. Најмлађи, четрнаестогодишњи дјечак Миливоје Пајић са Кордуна, послат је у смрт из НДХ само зато јер је био Србин – препричава Димески.

Његов сусрет и познанство са Турасеном били су неизбјежни јер су им се истраживачке потребе и хтења сударила, а идеја о екранизацији српске голготе у Норвешкој је неминовност јер Србија према његовим ријечима „заслужује истину“.

Димески каже и да је кроз обимно истраживање наишао на војни дневник нацистичког министра Јунас Лиеа који је 1942. са њемачким трупама из Бугарске преко Србије доспио у Грчку све вријеме записујући запажања. Лие у свом ратном дневнику из 1942, кад је боравио у Југославији, биљежи многобројна свједочанства.

Само један извод из ове књиге показује како су Норвежани доживљавали српску војску:

– Србин је добар војник, али његова опрема и прилогођавање није у складу са модерним ратовањем. Зато је српска војска опасна у герили. Постоји полулегална организација под називом „четници“ који су опремљени пиштољима и аутоматима. Говоре одлично њемачки и одјевени су њемачким униформама. Морамо бити опрезни јер су опасан непријатељ. Сваки аутомобил и све што је сумњивог карактера морамо добро провјерити, наводе Новости.

Димески каже да бројне чињенице наведене у овим записима иду у прилог истини о улози српске војске и српског народа у Другом свјетском рату и треба их приказати непристрасно.