Иако змај није јединствена митолошка појава са наших простора, српски змај је изузетак, јер га као таквог не познају митологије и вјеровања других народа.

У давним временима праисторије култ змије је био честа појава многих друштвених заједница, а своје поријекло у Европи, тај култ носи управо са ових простора тј. простора доњег подунавља, које се сматра колијевком европске цивилизације. Археолошки налази са Лепенског Вира, Винче и других налазишта, указују на постојање вјеровања у неко змијолико божанство.

Често тражећи одговоре на небу и међу звијездама, наши давни преци су управо тамо увидели звездолик змије која се свија око осе свијета, сада познатом као сазвјежђе Змаја. Како би та „небеска“ змија стигла тамо, морала је имати крила која усваја од господара неба, птице, и тако настаје змај, крилата змија, спој неба и земље, материје и духа.

По српским вјеровањима, змај постаје од змије коју за 9 година нико није видио или кад наврши 40 година. Он се прво појављује као дух који штити поља, усјеве и људе од града и олује које доносе але. Але представљају негативна бића супротстављена змају, са којима се бори на небу. Одатле имамо описе српског народа за Турке као „аловите“, „алија“, и српске јунаке као „змајевите“, наводи Националист.

Са развојем српске средњевјековне државе, змај из ријека и језера се пење у планине Јастребац и Шар-планину, и често се изједначује са соколом. Српски змај је пријатељ народа, а у свом коначном облику постаје наш епски јунак, као дијете змаја и лијепе жене. Змајевит.

Змај постаје нераздвојив дио Косовске епике, те својеврсне српске Илијаде, гдје је подигнут у ранг популарних националних јунака, са божанском ауром, представљајући народни идеал доброте, правде и истине.

Кроз вијековне недаће, антагонисте и освајаче, лажне спасиоце и кривотворитеље истине, исто као и српски народ, змај је истрајао, очувао свој идентитет и одбранио се од нестанка. Управо та чињеница указује не на дубоку везу Срба са змајем, већ њихову истовјетност и чињеницу да Змај јесте Србин.