МНОГИ знатижељници били би врло зачуђени када би пажљивим листањем хронологије Ватикана открили неке мање познате детаље из њихове историје.

Устаљено мишљење да је први папа Словен био Пољак Карол Војтила, Јован Павле други, нашло би се на озбиљном историјском испиту. Посебно чуђење изазивао би податак да је на челу римске курије био човјек поријеклом из Боке Которске – папа Сикст В.

Ко је био он и шта се зна о његовом поријеклу? Постоји неколико теорија о његовом поријеклу које се заснивају на историјским изворима: свједочењима барског надбискупа и примата српског Андрије Змајевића, у његовом чувеном дјелу „Љетопис црковни“ (Обод Цетиње, 1996, том 2. стр. 490-491), као и на документима из ватиканског архива.

Ове теорије разликују се само у неколико детаља – да ли се отац будућег папе у завичају презивао Папић или Шашић и да ли је његова породица припадала ширем братству Свилановића. Прије устоличења, папа Сикст звао се Фелиће Перети. Презиме Перети узео је Сикстов отац, по тадашњим обичајима да се фамилијарно име даје према мјесту рођења. Пошто је свијет угледао у селу Бјелској Крушевици у Боки Которској, превео је име завичајног мјеста на италијански – крушкица се на овом језику каже перета – и тако озваничио породично име.

КАКО се папин отац нашао у Италији? Крајем 15. вијека у залијеђе Боке стиже турска армада, па се Сикстов отац склања у фрањевачки самостан у Котору, одакле га један италијански редовник одводи, под окриљем папске државе, у избјеглиштво. Настанио се у мјесту Гротамаре, оженио Италијанком Маријаном, а 13. децембра 1521. рођен је њихов четврти син, који је назван Срећко (италијански Феличе). Сиромашна породица са много дјеце није могла да прехрани сва гладна уста, па је Срећков ујак, фрањевац Салваторе, одвео четрнаестогодишњег Феличеа у фрањевачки самостан у Монталту, гдје је и заређен.

Пола вијека касније, након смрти папе Гргура XИИИ, 24. априла 1585. изабран је за папу. Умро је у Риму, 24. августа 1590. године.

Андрија Змајевић, који је живео нешто доцније (Пераст 1624. – Паштровићи 1694), у својој хроници свједочи да папа Сикст В потиче „од оца из Крушевица, села у Боци од Котора, недалеко од Пераста, нашега мјеста, гдје и данашњи дан Папића кућа зове се, отуда у њој људи њему прилични… “ и да су од православног братства Свилановића, који славе Светог Николу.

Понтификат Сикста В трајао је пет година. Имао је јасну визију обнове Рима. Чим је преузео Свету столицу формирао је Ватиканску библиотеку, дао налог архитекти Доменику Фонтани да почне пресвођење куполе базилике Светог Петра, изградњу нових палата, поплочао 121 улицу, изградио око 10.000 метара нових улица… Обновом или доградњом античких водовода у дужини од тридесетак километара снабдео је Рим водом и подигао 27 јавних фонтана.

Обновио је и око 120 цркава. По ономе што је остало иза њега, Сикст В може се сматрати утемељивачем модерне концепције европског града. У сваком случају, Сикст В, био наш или не, кратко је, али славно паповао.

ПРИЧА о папи Сиксту В не би била потпуна ако се не објасни како га својатају, по обичају, и наше комшије Хрвати. За њих је „Феличе Перети био син једноставних земљорадника из крајева с јужног руба хрватског етничког простора“.

– Вјероватно је из Крушчице у Боки Которској. Отац, Хрват, му се преселио у Италију гдје се оженио његовом мајком која је била Талијанка – указују Хрвати. Могли би се навести још неки примери са сличним тврдњама. Али једна чињеница је необорива – у Боки Которској и њеном залијеђу не постоји ниједно село које се зове Крушчица. А у писаним историјским траговима нема документа који би оспорио свједочење Андрије Змајевића.

А ко је Андрија Змајевић? Његова породица је поријеклом са Његуша. О некадашњем братству Змајевића у Његушима говори и топоним Змајевића Крши и Змајуша. Крајем 15. вијека, у вријеме када су Црну Гору напуштали и Црнојевићи, силазе у Котор, гдје стичу нешто угледа и иметка.

Из Котора прелазе у Пераст и у новој средини успјевају да пусте дубоке коријене и да се пробију у прве редове угледника. Његов отац Никола, звани још Милутин, који се иначе оженио католкињом, до краја живота остао је православац. Имао је три сина. Андрија, најстарији, родио се 1624. Дозволио је да дјеца буду крштена по римокатоличком канону, али их је васпитавао у српском духу, а они ће то преносити на потомство.

Теолошке студије завршио је у Риму гдје је докторирао 1654. године. Одмах послије студија заредио се и постао опат самостана Св. Јурија који се налазио прекопута Пераста. Потом је био викар у Будви, а 23. фебруара 1671, за надбискупа барског и примаса Србије папа Клемент X именовао је Змајевића. Андрија је столовао у Будви до смрти 1694, јер је Бар тада био под османском управом.

У свом литерарном раду испољавао је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“. Одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, са херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем. О патријарху је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Знао је црквенословенски језик и писао ћирилицом јер, како је говорио, „тим се писмом служи читава наша нација“. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“. Био је један од најпросвећенијих људи свог времена.

Читав један вијек и три деценије прије Андрије Змајевића у Љешанској нахија, у селу Релезе, рођена је Јована – Јоше Ђујовић, прва католичка светица стасала у Боки Которској.

Њен култ, о Блаженој Озани, поред Котора и цијеле Боке веома је присутан и у Далмацији. Родитељи су јој били православци. Са мајком је често ишла у Котор, на црногорски пазар. Оновремени извори је описују као ниску и пријатну особу, изузетно благе ћуди. У то вријеме обичај је био да младе Црногорке долазе на службу у угледне которске фамилије. Јована је са 14 година постала слушкиња у дому судије и градског вјећника Леса Буће. Убрзо ће прећи на католичанство, а будући да је рођена на дан Св. Катарине, у новој вјери узела је то име. Послије седам година послуживања у дому градског вјећника заредила се. Прича се да су се њена пророчанства испуњавала, па да је чак предвидела земљотрес 1563. Формализовање њеног култа десило се касно – процес је започео 1905, а окончан 1907. године. Ватикан је одлуку о њеној беатификацији донио три и по вијека од Озанине смрти, 20. децембра 1927. године.

У Херцег Новом, недалеко од тврђаве Форте Маре, на пола пута до некадашње жељезничке станице, на коју још једино подсјећа кафић „Станица“, налази се жута, троспратна, правоугаона зграда, која је чувена по томе што у њој живи чувени сликар Војо Станић. Али, у тој кући 12. маја 1866. родиће се један будући светац, католички. Био је једанаесто дјете Петра Мандића и Драгице, рођене Царевић, православаца, и на крштењу добио је симболично име Богдан!

Према једном предању, Мандићи су поријеклом из Босне, гдје су припадали ситном племству.

Но, доласком „Отоманске империје“ избјегли су у гудуре села Закучац, изнад Сплита. С камењара, између Мосора и мора, Мандићи потом долазе у Херцег Нови. Богданову животну стазу одредиће фрањевци који су у комшилуку имали омањи самостан. Под њиховим утицајем заређен је 1890. у Венецији под именом Леополд. Највећи дио духовног службовања провео је у Падови, као један од најчувенијих католичких исповједника „па су га још за живота сматрали свецем“. Тамо ће и преминути 30. јула 1942. године.

Блаженим је Богдана-Леополда Мандића прогласио папа Павао Шести, 2. маја 1976, а светим папа Иван Павао, 1983. Много је публикација написано о св. Леополду Мандићу, а у једном његовом запису се тврди: „…Моје је срце с ону страну мора и ја живим за свој народ. Молите блажену Госпу да ми испроси милост и да, кад испуним своје послање у Падови, могу понијети своје биједне кости међу свој народ и за добро њихових душа…“

ИДЕАЛИ КОСОВСКИХ ОРЛОВА

НЕОПРАВДАНО би било не споменути дон Ника Луковића који је јавно говорио о свом српском поријеклу. Рођен је 21. септембра 1887. у угледној поморској породици у Прчњу. Како је традиција налагала да жупник увијек буде мештанин, дон Нико ће у свом родном мјесту бити на челу цркве од 1910. до смрти 1970. године. О његовом припадништву српском народу најбоље свједочи бесједа коју је изговорио 1946. у Скупштини Црне Горе:

„Када су се косовски орлови угнездили у овим славним кршевима, засадили су на Ловћену, црногорском Парнасу, српски барјак, симбол јунаштва, витештва и слободе, гдје је пет вијекова слободно лепршао, ничим неокаљан, док су непријатељи нашега народа, почевши од азијатског душманина до фашистичког завојевача, ‘о те крши зуб свој заман кршили’, да га отму и растргају. Али поносни Црногорац као да је из Ловћена израстао, стоји својим гранитним ногама непомичан на крвавој стражи, чувајући слободу и свијетле идеале српства.“

Рекао је још дон Нико да Црна Гора није само јуначко гњездо, „у њој се родила прва државна мисао код Срба, у 11. вијеку“.