Принцеза Јелена, која је у Русији познатија као кнегиња Јелена Петровна, великим дијелом заборављена је и у српској и у руској јавности. Она се 1911. године удала за кнеза Јована Константиновича, који је био једна од значајних личности из династије Романов.

Јелена Карађорђевић је стигла у Русију као снаха удата за кнеза из императорске породице у августу 1911, а у децембру 1918. године била је принуђена да је напусти под притиском совјетске власти. Брак је могао бити политички, а испоставило се да је био из љубави.

Јелена Карађорђевић је била образована, храбра, врло пожртвована како према Србији и интересима Србије, тако и према својој новој домовини Русији.

Била и милосрдна сестра

У Петрограду је била веома ангажована око тзв. Српског комитета, који је помагао Србији у Првом балканском рату и Првом свјетском рату. Она је веома много доприњела представљањем Србије у руском друштву, много је радила на упознавању високог руског друштва са Србијом и интересима Србије, била је веома активна и усјпела је да за то релативно кратко вријеме, колико је била у Петрограду, од 1911. до 1918. године, учини веома много за зближавање и јачање руско-српских односа.

Биографија Јелене Карађорђевић је заправо једна трагична прича.

Родила се у изгнанству у Црној Гори у Ријеци Црнојевића, живјела једно вријеме у Швајцарској, гдје је живио и њен отац Петар Карађорђевић, удала се 1911. године и одмах је својим животом и животом своје породице ушла у једну велику историјску драму и из те историјске драме изашла са једном врло тужном судбином.

Пратила је свога мужа (у изгнанству) до Алапајевска, у данашњој Свердловској области, близу Јекатеринбурга, гдје је он био убијен заједно са више кнежева династије Романов.

Била је затворена у Јекатеринбургу, потом је била неколико мјесеци у затвору у Перму, а затим и у Москви – у затвору у Кремљу, да би на крају посредовањем српске мисије у Русији, прије свега посланика Мирослава Спалајковића, српских официра и норвешке мисије, која је заступала интересе Србије, успела да изађе из тадашњег Совјетског Савеза и да се настани у Шведској.

Међутим, ту није дуго остала. Са сином Всеволдом и ћерком Јекатерином отишла је у Лондон, гдје су се њена дјеца образовала на Оксфорду. Трагично је било то што кнегиња Јелена Петровна није знала да је њен муж, кога је она јако вољела, два мјесеца пре тога већ био убијен. Она је мислила да је кнез Јован Константинович успио да побјегне из Алапајевска, да се пребаци у Европу или Америку, и да је тамо чека. Управо та нада јој је помогла да преброди сва искушења затвора и заточеништва.

Живјела је у Лондону углавном у хотелима… На крају, умрла је у Француској, на неки начин заборављена од свих, и сахрањена је у Ници. До краја свог живота живјела је у хотелима. Ријешила је да не гради дом у који никада неће доћи њен муж и отац њене дјеце – Јован Константинович. Умрла је у октобру 1962. на југу Француске, не видјевши своју Србију, наводи Спутњик.

Њен супруг, кнез Јован Константинович Романов, био је син великог кнеза Константина Константиновича и велике кнегиње Елизабете Маврикијевне.

Брутално је убијен у Алапајевску од стране бољшевика 18. јула 1918, дан након погубљења руског цара Николаја Другог и царске породице у Јекатеринбургу.