На Фрушкој гори је у периоду од 15. до 18. вијека изграђено 35 православних манастира, од којих је сачувано 16.

Сви манастири су смјештени на подручју од 50 км дужине и 10 км ширине. Они су некада представљали стуб духовног и политичког живота Срба, а данас репрезентују вјерске, историјске и културне објекте од велике вриједности и значаја.

Раваница се први пут помиње у турским документима из друге половине 16. вијека као манастир Врдник, по истоименој бањи у којој се налази. Сто година касније, на самом крају 17. вијека, ту су из Раванице код Ћуприје пренијети посмртни остаци кнеза Лазара, па се од тада и манастир назива Раваница.

Крушедол су између 1509. и 1514. године саградили потомци деспота Ђурђа Бранковића. Осим њих, у манастиру су сахрањени и патријарси који су предводили велике сеобе Срба с Косова – Арсеније Чарнојевић и Арсеније Шакабента. Због богатства ризнице и значајне улоге коју је имао као средиште духовног живота и очувања српског идентитета послије ових сеоба, Крушедол се сматра једним од најзначајнијих фрушкогорских манастира.

Велика Ремета, са црквом из 18.вијека, налази се на крајњем источном дјелу Фрушке горе, а Мала Ремета у централном – на два километра од села Јазак. Мала Ремета, позната је и као Реметица и Реметско, а због богато украшене фасаде можда је и најљепши фрушкогорски манастир. Предање каже да је Малу Ремету подигао краљ Драгутин, син Уроша првог и Јелене Анжујске.

Посљедњи српски деспот Стефан Штиљановић 1520. године саградио је Кувеждин. Ту су у 17. вијеку, бјежећи од Турака, уточиште нашли монаси из манастира Винча и Сланци, који су са собом донијели многе драгоцјености. У Другом свјетском рату је миниран, а обновљен је тек у скорије вријеме.

Нема докумената о томе, али легенда каже да је Змај Огњени Вук (унук деспота Ђурђа Бранковића) године 1471. основао манастир Гргетег, да би у њега смјестио свог слијепог оца Гргура. У 17.вијеку био је напуштен, затим дјелимично обнављан, да би нови живот отпочео 1901. године. Иконостас су осликали Јаков Орфелин и Урош Предић.

Ново Хопово, са црквом Светог Николе из 15. вијека представља најзначајнији храм своје епохе на овим просторима. Турци су га више пута рушили, а у 17.вијеку био је просвјетни и културни центар Срба, једно вријеме и сједиште епископије, а у њема је постојала и угледна сликарска школа.

Два километра на исток од Новог Хопова, надомак Ирига, налази се Старо Хопово, један од најмањих фрушкогорских манастира. Првобитно саграђена црква потпуно је страдала у земљотреса 1752. године, а на њеним темељима никла је данашња.

Најзападнији манастир на Фрушкој гори, у општини Шид, јесте Привина глава. Наводно га је подигао властелин Прива у 12.вијеку, али никаквих доказа за ту легенду нема. Обнављан је и рушен кроз историју, а данашња црква зидана је 1760. године. Страдао је и у Другом свјетском рату, а обнова је почела 1987.

Раковац је близу Беочина, а сматра се да га је крајем 15. вијека саградио властелин Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића. Градњу високог звоника платио је 1735. године митрополит Вићентије Јовановић. Раковац је чувен по монасима који су преписивали књиге.

Шишатовац се налази поред сремскомитровачког села Лежимир. Данашња велика манастирска црква подигнута је 1778. године. Старешина Шишатовца је почетком 19. вијека био пјесник и писац, архимандрит Лукијан Мушицки, код којег је често навраћао Вук Караџић. Баш у овом манастиру Филип Вишњић је Вуку казивао пјесме о Првом српском устанку.

Јазак је подигнут 1736. године на јужној падини Фрушке горе, на мјесту старог истоименог манастира који је током вијекова потпуно урушен, а на сјеверним падинама је манастир Беочин. У конацима овог женског манастира од краја Другог свјетског рата до 1968. године био је смјештен санаторијум за плућне болести.

Изградња манастира Петковица везује се за Јелену, удовицу ктитора Кувеждина Стефана Штиљановића, која се замонашила у Шишатовцу и подигла ово здање. Страдао је више пута кроз историју, посљедњи пут у Другом свјетском рату, а обновљен је 1950. године.

Обнова монашког живота у манастиру Ђипша почела је тек 1980. године.

Посљедњи дом Милана Обреновића

ГРОБ СРПСКОГ КРАЉА

Љут на свог сина, краља Александра Обреновића, што се оженио Драгом Машин и што га је протјерао из Србије, Милан Обреновић оставио је завјештање да се кад умре његово тијело не враћа у Србију, него да буде сахрањен у Крушедолу, поред своје бабе Љубице, жене Милоша Обреновића. Крушедол је, наиме, тада био у саставу Аусторугарске. Кад је умро у Бечу 1901, тако је и учињено.