Кавал је народни дувачки инструмент који је отворен са обе стране цијеви и израђен од једног комада дрвета. Кавал је означен као пастирски инструмент, мада се на њему изводе и мелодије народних пјесама, као и традиционалне игре. Представе музичара на фрескама средњовјековних манастира и цркава овог дијела Балкана указају на то да кавал датира још из средњег вијека.

Уз звуке кавала некада су се окупљали пастири, завршавали радови у пољу и чувале овце. О његовом значају и важном положају у животу српског народа у јужним крајевима најбоље свједоче бројна предања. Кавал је једини традиционални дувачки инструмент у српској традицији уз чију пратњу се пјева.

Један од чувених свирача на кавалу између два свјетска рата био је Борисав Бошкоћевић из Сиринићке жупе, а послије другог свјетског рата најпознатији је био Милко Величковић (Пећиновчевић). Данас су активни свирачи Миладин Бошкоћевић и Веселин Бошковић из села Штрпце, подсјећа портал Лепоте Србије.

Свирање на кавалу, као извођачка пракса, у Србији је доминантно заступљено на Косову и Метохији и то у предијелу Шар планине, нарочито у Сиринићкој жупи и Призренској Гори. Користи се у православним српским заједницама, словенским муслиманским заједницама (Горани) и албанским муслиманским заједницама. Као такво уврштено је у Национални регистар нематеријалног културног наслијеђа Србије.