Будимир Давидовић  (1890-1980) био је учесник Балканских и Првог свјетског рата гдје је задобио укупно 70 рана. За своје јунаштво је награђен највишим војним одликовањима.

Будимир Давидовић  (1890-1980)

Као искусни ратник из Балканских ратова учествовао је током Првог свјетског рата у борбама против Аустроугара и бугарских војника. Прошао је албанску голготу, стигао до Крфа и био један од учесника пробоја Солунског фронта, пише Блиц.

Извиђач иза непријатељске линије

Њему су се повјеравали најтежи извиђачки задаци, а он је храбро прелазио непријатељске линије, враћао се и подносио извештаје о бројности и кретању непријатеља. Неколико пута су његови саборци помислили да је погинуо када су се зачули пуцњи на страни непријатељске војске и сваки пут их је Будимир обрадовао када се послије дан или два скривања и извиђања враћао у чету. Понекад би са собом довео и ратног заробљеника што је било изузетно важно војсци за откривање више информација о непријатељским плановима.

Посљедњу борбу имао је као припадник јуришне чете у коју се пријавио почетком 1918. године. Приликом напада на положаје Крвави Зуб – Обла Чука, Кравице – Западни Ветерник усљедила је борба прса у прса са бројчано надмоћнијим непријатељем.

17 убода у једној борби

У тој борби Будимир Давидовић је био рањен са седамнаест убода. У току борбе на њега је бачена и ручна бомба због које му је ампутирана десна рука, а у болници је извађено из његовог тела 74 парчета од бомбе.

„Направисмо покољ, али избодеше ме на 17 места… – наводе се Давидовићеве речи у књизи „Витези слободе“ Милана Шантића.

Док се опорављао у болници, добио је други пут највећи српски орден, Карађорђеву звезду са мачевима, а савезнички, француски генерал Гијом скинуо је са својих груди Орден француске Легије части и рекао: „Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадити се такви јунаци!“

Тако је храбри Давидовић за своје јунаштво награђен са две Карађорђеве звезде са мачевима, Орденом Легије части, Орденом Белог орла с мачевима, Обилићевом медаљом за храброст и Албанском споменицом.

Успио је да доживи дубоку старост, када је 1980. преминуо у Чачку, у својој 90. години.