Још је Јован Цвијић писао о Мијацима као српском племену која је опстало на планинама данашње западне Македоније бавећи се сточарством, дуборезом, фрескописом итд. Задржали су јединствене обичаје и дијалекат који потичу још из Немањићког периода. Цвијић је писао да је од Мијака слушао о Косовском завјету и њиховом историјском сјећању. Међу Мијацима је и даље живо сећање на „цара“ Лазара, говори се о „Службама“ (Славама) и још се пјевају пјесме у којима се слави ово доба српске историје. Мијаци причају да је њихов војвода Дамјан 1389. са својом војском пошао у бој на Косово са јужне стране и иза леђа Турака се прикључио саставу српске војске под командом кнеза Лазара. Међу Мијацима постоји и живо сјећање о зидању српског манастира Хиландара на Светој Гори за кога тврде да су га они изградили. Гаје посебно сјећање о Краљевићу Марку, за кога кажу да је родом „од Леген-град“ чије се рушевине налазе изнад торбешког села Присојнице.

Свака мијачка породица гаји јединствен српски обичај Крсну Славу тј. „Службу“, а средиште духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског који потиче још из 11. века. Цвијић је писао да све што постоји у том манастиру је у националном смислу везано за српску историју. Манастир Св. Јована Бигорског посједује веома стари поменик у коме је записана историја самог манастира и у којој се помињу само српски владари из лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако манастирски живопис на спољашњим зидовима осликан је у потпуности српским владарима све до Косовске битке. Те фреске је радио фрескописац из Лазаропоља.

Уз то, историја манастира Св. Јована Бигорског, као и самих Мијака, одише вјечитом борбом за своју слободу и самосталност од Турака и Бугара. Од почетка су гајили отпор према бугарској егзархији и њеним покушајима наметања црквеног живота и успјели су да сачувају све српске старине којих је било у њиховом средишњем манастиру и њиховој територији.

Извор: СРБИН.ИНФО