Проширио је Србију и оставио нам у насљеђе Дечане, али је цијена коју је платио да би се нашао на престолу била превисока: отац га је ослијепио, а син удавио.

Краљ Милутин женио се четири пута, сваки пут да би створио нови политички савез или учврстио постојећи. Своју прву супругу, тесалску принцезу која му је родила сина, вратио је просто кући. Затим је завео ћерку угарског краља, сестру жене свог брата Драгутина, оженио се њом па је убрзо отјерао. Трећа његова супруга била је ћерка бугарског цара и родила му је сина Стефана Дечанског. Тај брак је касније поништен, а Стефан је постао незаконито дијете, да би краљ могао да се ожени и четврти пут – византијском принцезом Симонидом.

Код татарског кана

Све то унијело је доцније збрку у радослијед у насљеђивању пријестола и довело до правих ратова.

Стефан је рођен у посљедњој четвртини 13. вијека, и као десетогодишњак са дјецом друге српске властеле био је упућен на двор татарског кана Ногаја, да тамо неколико година буде талац. Његов отац, краљ Милутин оженио га је ћерком бугарског цара и дао му на управу једну област. Али кад је Милутин покушао да за насљедника српског престола прогласи Византинца, брата своје посљедње жене Симониде, Стефан се побунио.

Милутин га је заробио и послао у Скопље, гдје су га његови дворјани ослијепили. Са женом и два дјетета, синовима Душаном и Душицом, био је заточен на двору византијског цара.

Упркос наређењу, Стефан није био потпуно ослијепљен, али је из страха од краља Милутина носио повез преко очију.

Осјећајући да му се ближи крај, Милутин је 1320., уз посредовање свештенства, послије седам година сину опростио побуну и дао му на управу Будимљанску област у Зети. Милутин је умро у јесен 1321. године, а оног тренутка кад је чуо за очеву смрт, Стефан је обзнанио да му је Свети Никола вратио вид и скинуо је завој са очију. Вратио се у Рашку, гдје је придобио за себе властелу и Цркву, и тако ојачан, предложио је Милутиновом сину из првог брака Константину да подијеле власт.

Кад је Константин одбио, почела је немилосрдна борба око Милутиновог насљеђа, и да Србија није већ била јака држава, лако је могло да се деси да је претенденти на престо упропасте. Стефан је послије седамдесет дана побиједио свог полубрата и на Богојављење 1322. у Призрену крунисан се за краља. Престо је доцније ратом морао да брани и од другог претендента на круну, сина свог стрица Драгутина.

Стефан Дечански наставио је ширење српске државе ка југу на рачун Византије које је започео његов отац, а након побједе над Бугарима код Велбужда, створио је од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву.

Послије смрти прве жене, оженио се византијском принцезом и са њом добио сина и ћерку.

Поштују га и Албанци

Али кад је тог сина одредио за насљедника круне, старији син Душан га је, уз помоћ властеле, збацио с власти и заточио у Звечану. Не зна се поуздано да ли је Стефан Дечански 1331. умро од срчаног удара или је убијен по Душановом наређењу. Српска православна црква, која Стефана Дечанског слави као Светог краља, за њега каже да је „од оца ослијепљен, од сина удављен“. Као светитеља поштују га и католици и Албанци (католици и муслимани).

Круна Стефана Дечанског данас се чува у Музеју Црне Горе на Цетињу, подсјећа Курир.

Стефан Дечански лично је положио угаони камен и почео градњу Дечана 1327. године. Са својим неуобичајеним мјерама – 36 метара дужине, 30 висине – којима дугују оно „Високи“ у имену, Дечани су највећи и најбоље очувани средњовјековни српски манастир. Манастирске зграде страдале су у вријеме турске окупације, али је црква са својим вриједним фрескама из 14. вијека до данас остала потпуно сачувана.