27/06/2022
СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ
Послије пет ћерки, кнезу Лазару и Милици 1377. године родио се син Стефан (1377-1427). У дјетињству и младости један од учитеља био му је игуман дечански Данило, касније патријарх Данило трећи, а велики утицај на његово васпитање имала је и жена деспота Угљеше Мрњавчевића Јелена, потоња монахиња Јефимија.
На престолу
Послије Косовског боја Стефан је наслиједио пријесто, али је у његово име до 1393. владала кнегиња Милица. Да би се заштитила од напада Мађара, Србија је склопила савез са Османским царством и постала његов вазал, а Стефан је удао своју сестру Оливеру за султана Бајазита првог „да би било спасено христоименито стадо од вукова који су га клали“… Као султанов вазал, учествовао је у низу битака на турској страни, између осталог против влашког војводе Мирче Старог и против крсташке војске код Никопоља.
Због једног пораза у Босни и покушаја да против Турака склопи савез с Мађарима, пао је у немилост Бајазита, па су Милица, тада већ замонашена као Јевгенија, и Јефимија, путовале у Цариград да моле милост за њега.
Он сам признао је Бајазиту да је намјеравао да се удружи с Мађарима, али да је увидио да то није од користи Србији: „Мој живот пред Богом у твојој је руци, чини шта хоћеш!“Учествовао је на Бајазитовој страни и у бици код Ангоре против Татара 1402. године. Турци су тад поражени, Бајазит заробљен, а Оливеру је са собом одвео син татарског кана Тимурленка. Послије неког времена Стефан је успио „са многом мудрошћу“ да ослободи сестру и доведе је у Србију.
Послије Бајазитове смрти Стефан се опет окренуо Мађарима и од њих добио Београд. У неколико наврата морао је да ратује против српских великаша – међу њима је био и Стефанов рођени брат Вук – који су хтејли да му отму престо или дио територије. Пошто је сломио њихов отпор, период мира искористио је за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Крајем његове владавине Србија је била један од највећих произвођача сребра у Европи.
Покровитељ умјетности
Био је велики покровитељ умјетности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избјеглицама из околних земаља које су заузеле Турци. И сам је био писац, а Стефаново најзначајније дјело је „Слово љубве“, пјесничка посланица упућена, највјероватније, његовом брату Вуку. Она важи за један од најљепших краћих књижевних састава у српској литератури средњег вијека. Сматра се да је он аутор и „Натписа на косовском мермерном стубу“, својеврсног епитафа који је почетком 15. вијека уклесан као спомен-обиљежје на мјесту Косовског боја.
Преминуо је изненада 1427. године у лову код Младеновца.
Сахрањен је у Манасији, коју је он саградио по угледу на Раваницу, задужбину свог оца Лазара. Он је ктитор и манастира Копорин, Велућа, Руденица и Тресије, а у Београду је, док је њиме владао, саградио три цркве.
У народу је његов култ био жив већ у 16. вијеку, али је предлог да буде проглашен за свеца изнијет тек 1924. године. Неки епископи тада су захтјевали да се то питање не рјешава напречац, па је патријарх Димитрије 1927. године, не чекајући одлуку комисије, на дан петстогодишњице деспотове смрти одслужио архијерејску литургију на којој је новоустановљеном свецу одржан молебан и отпеван канон.
Фреске с његовим ликом налазе се у Каленићу, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну, а у Раваници је представљен с братом и родитељима. Црква га слави 1. августа.
МОШТИ У ЛОНДОНУ
Приликом конзерваторско-рестаураторских радова у манастиру Копорин испод ктиторске фреске нађена је гробница с моштима. Према мишљењу једног броја стручњака, и на основу анализе коју су 1983. године урадили антрополози и палеопатолози у Лондону, то су мошти деспота Стефана Лазаревића.
09/03/2026
