Таса, начелник полиције, обавијестио је Александра Обреновића о завјери и дао му имена официра који је спремају, али му краљ није повјеровао.

Танасије Таса Миленковић, рођен 1850., био је правник, књижевник, аутор првог српског криминалистичког романа „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу“ и начелник полиције у вријеме краља Милана и његовог сина Александра Обреновића.

Први секретар

У зиму 1878., на захтјев руске владе, предсједник владе Јован Ристић ставио је Миленковића руском посланству на располагање. Као царско-руски чиновник, Таса је путовао у Русију. На захтјев управника Београда враћен је за првога секретара у главну полицију, гдје је дуго био члан полиције. Све наредбе и расписи у циљу осигурања саобраћаја и личне безбједности потекле су из његовог пера.

У својим аутобиографским биљешкама штампаним под насловом „Тасин дневник – записи првог српског полицајца“ забиљежио је шта се све дешавало на двору и око двора у ондашњем Београду, укључујући и припрему завјере која ће довести до сурове ликвидације краљевског пара у Мајском преврату 1903.

Неколико дана уочи преврата обавијестио је Александра Обреновића о завјери и дао му имена официра који у њој учествују, али му краљ није повјеровао.

На званичном сајту БИА, Таса Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, Одјељења за повјерљиве полицијске послове, од 1900. до 1901. године. Искуство полицијског посла сажео је у предговору свог „Дневника“:„Преко двадесет година пратио сам живот нашега друштва у свим његовим фазама; познао сам наш лијепи и весели Београд са свију страна; и проучио редом све слојеве престоничког друштва… Улазио сам у богате салоне, гдје сам налазио највећи сјај и раскош, да ту испитујем за неваљале послове господске ћери и синове и слиазио сам у мрачне и мемљиве станове дорћолске да гледам бједну, сироту мајку, која је, окружена сирочадима својим, уз јаук и писак њихов, издисала; трагао сам за невјерствима господских жена, којима није било суда, и у исто вријеме апсио сам несретницу која је, у крајњој нужди, своју љубав продавала, те своју сиротињу хранила; продавао сам по судској осуди сиротињске постеље да намирим дневни трошак једног богаташа; силазио сам ноћу међу убице уочи дана њихова погубљења и слушао богаташе на њиховој самртној постељи; ислеђивао сам недјела слугу божјих, а гледао сам и срамне послове страних конзула, грофова и барона (…), тјешио сам клонуле душе и спасавао многе од пропасти, а пуно неваљалаца и злочинаца отпратио сам на робију и на Карабурму (гдје је извршавана смртна казна)… будуће министре апсио сам (у Тимочкој буни), а неке од наших великана имао сам и као обичне оптуженике. Чиновнике које сам негда за прљава дјела узимао на одговор гледао сам послије на великим положајима, окићене сјајем и ордењем…“

„Очај за отаџбином“

Изнурен ратом, у марту 1918. извршио је самоубиство из „очајања за пропалом нам милом отаџбином“, извињавајући се у опроштајном писму „што се на овај начин курталише живота“.

Своју кућу у центру Београда завјештао је Српској академији умјетности, али су ову задужбину челници општине Стари град 2006. продали инвестититорима да ту саграде вишеспратницу.