17/05/2022
Танасије Таса Миленковић, рођен 1850., био је правник, књижевник, аутор првог српског криминалистичког романа „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу“ и начелник полиције у вријеме краља Милана и његовог сина Александра Обреновића.
Први секретар
У зиму 1878., на захтјев руске владе, предсједник владе Јован Ристић ставио је Миленковића руском посланству на располагање. Као царско-руски чиновник, Таса је путовао у Русију. На захтјев управника Београда враћен је за првога секретара у главну полицију, гдје је дуго био члан полиције. Све наредбе и расписи у циљу осигурања саобраћаја и личне безбједности потекле су из његовог пера.
У својим аутобиографским биљешкама штампаним под насловом „Тасин дневник – записи првог српског полицајца“ забиљежио је шта се све дешавало на двору и око двора у ондашњем Београду, укључујући и припрему завјере која ће довести до сурове ликвидације краљевског пара у Мајском преврату 1903.
Неколико дана уочи преврата обавијестио је Александра Обреновића о завјери и дао му имена официра који у њој учествују, али му краљ није повјеровао.
На званичном сајту БИА, Таса Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, Одјељења за повјерљиве полицијске послове, од 1900. до 1901. године. Искуство полицијског посла сажео је у предговору свог „Дневника“:„Преко двадесет година пратио сам живот нашега друштва у свим његовим фазама; познао сам наш лијепи и весели Београд са свију страна; и проучио редом све слојеве престоничког друштва… Улазио сам у богате салоне, гдје сам налазио највећи сјај и раскош, да ту испитујем за неваљале послове господске ћери и синове и слиазио сам у мрачне и мемљиве станове дорћолске да гледам бједну, сироту мајку, која је, окружена сирочадима својим, уз јаук и писак њихов, издисала; трагао сам за невјерствима господских жена, којима није било суда, и у исто вријеме апсио сам несретницу која је, у крајњој нужди, своју љубав продавала, те своју сиротињу хранила; продавао сам по судској осуди сиротињске постеље да намирим дневни трошак једног богаташа; силазио сам ноћу међу убице уочи дана њихова погубљења и слушао богаташе на њиховој самртној постељи; ислеђивао сам недјела слугу божјих, а гледао сам и срамне послове страних конзула, грофова и барона (…), тјешио сам клонуле душе и спасавао многе од пропасти, а пуно неваљалаца и злочинаца отпратио сам на робију и на Карабурму (гдје је извршавана смртна казна)… будуће министре апсио сам (у Тимочкој буни), а неке од наших великана имао сам и као обичне оптуженике. Чиновнике које сам негда за прљава дјела узимао на одговор гледао сам послије на великим положајима, окићене сјајем и ордењем…“
„Очај за отаџбином“
Изнурен ратом, у марту 1918. извршио је самоубиство из „очајања за пропалом нам милом отаџбином“, извињавајући се у опроштајном писму „што се на овај начин курталише живота“.
Своју кућу у центру Београда завјештао је Српској академији умјетности, али су ову задужбину челници општине Стари град 2006. продали инвестититорима да ту саграде вишеспратницу.
09/03/2026
