Био је то крај мјесеца маја 1968. године када су на београдској жељезничкој станици експлодирале двије бомбе.

Од детонација је повријеђено 14 људи, а двоје су остали инвалиди читавог живота. Уплашену и згрожену јавност смирила је донекле вијест да је већ 29. маја пронађен и ухапшен човјек који их је поставио, члан усташке терористичке групе из Фридрихсхафена у Њемачкој, по имену Иван Јелић.

Рођен у околини Добоја, у БиХ, Јелић је био готово неписмени физички радник који је својевремено радио у једном предузећу у Словенији. Иако је ту имао пристојну плату, временом је бивао све незадовољнији и желио је „бољи живот“, како је касније открио у истрази овог злочина.

Спаковао је кофер и напустивши посао без икаквог образложења, са туристичким пасошем у џепу кренуо у обећану земљу – Савезну Републику Њемачку.

Доласком у Њемачку потонуле су му све лађе јер нико није желио да га запосли без икаквих квалификација. Везу са усташким емигрантима успоставио је још 1966. и од тада је сваког викенда учио како се рукује хладним и ватреним оружјем, како се минирају путеви и пруге, зграде и други објекти.

У априлу 1968. године речено му је да се припрема за пут, а да ће му вријеме и врста задатка накнадно бити саопштени. Кренуо је возом за Југославију и 27. априла обрео се на београдској жељезницкој станици са кофером у коме су биле – двије бомбе!

По договору са својим надређенима у организацији, Иваном Кутузовићем, Божом Пашалићем и Жарком Одаком, картонасти браон кофер предао је без проблема у гардеробу. Скривен од погледа путника, активирао је бомбе да експлодирају у 20 часова увече.

Наређено му је да се првим возом врати у Аустрију, али је он искористио долазак у Југославију да посјети своју фамилију у селу Семељци, надомак Осијека. Кренуо је возом баш у часу када су бомбе требале да експлодирају. Међутим, на његово велико изненађење то се није догодило и бомбе су остале неексплодиране читавих мјесец дана.

Осигурачи су били исправни, жице повезане са батеријом али бомбе су, ипак, остале неактивиране. Док се возио ка Осијеку очекивао је прасак и надао се да га није чуо због клопарања точкова или да се исувише удаљио од станице. Касно ноћу стигао је код родђака и једва дочекао јутро како би купио новине и провјерио да ли је обавио посао.

Вратио се у Аустрију, а онда су га посетили налогодавци. Љути су му тражили цедуљицу да је предао кофер, али он је из страха да га не пронађу послије експлозије, бацио.

Усташке вође биле су бесне што се Јелић вратио у Аустрију необављеног посла и наредили су му да се поново врати у Београд и заврши незавршено. Али сада је требало да понесе још разорнији експлозив од оног који је већ стајао на београдској жељезницкој станици.

Рано поподне 23. маја 1968. Јелић је опет био у Београду. Без журбе ушао је у станични тоалет, активирао нове бомбе и навио сатне механизме тако да једна бомба експлодира у 21 сат, а друга неколико минута касније. Једну је завио у новински папир, а другу вратио у кофер, закључао, бацио кључ и непримјетно кренуо ка гардероби.

Успут је експлозив увијен у новински папир спустио у канту за отпатке, а затим предао кофер у гардеробу у коме је била друга бомба, примио потврду и кренуо на ручак у станични ресторан.

Док је чекао вријеме експлозије обишао је неколико радњи, куповао парфеме, сједио у парку „гледајући женске да би одагнао непријатне мисли“. И овог пута одлучио је да се не враћа одмах у Аустрију него да посјети родаке.

Тачно у 20.50 цасова експлодирала је прва, а одмах затим и друга. Повређено је 14 људи, од којих двоје теже. За то време заваљен у фотељу прве класе Јелић је путовао поново ка Семељцима, гдје је остао неколико дана.

Прво је експлодирала бомба у корпи за отпатке, а затим она у гардероби. Срећа у несрећи била је у томе што су из гардеробе многи истрчали у тренутку када су чули експлозију и тако избјегли сигурну смрт. Кофер са бомбама које су стајале већ мјесец дана срећом ни сада није активиран. На тај начин је, ипак, избјегнута још већа несрећа.

Шестог дана од експлозије Јелић је одлучио да крене у Аустрију, задовољан што је сада добро обавио посао. Од Кутузовића је добио 600 њемачких марака.

Стигао је најпре у Загреб гдје је чекао експресни воз који је требало да га одвезе у Беч. Управо на загребачкој станици је и ухапшен. Одмах је признао да су се поред експлодираних, у гардероби београдске жељезничке станице и даље налазили кофери са бомбама које још нису активиране, наводи портал Калдрма.

Пука случајност је да у овој усташкој акцији нико није погинуо. Бомбе су биле такве разорне моћи да су могле да убију много људи.

У име Судског већа и судија-поротника Драшка Динића, Миливоја Јончића, Душана Денића и судије Димитрија Милорадовића, предсједавајући Душан Лукић прочитао је пресуду. Иван Јелић проглашен је кривим зато што је „ради вршења тероризма од априла 1966. у Аустрији као припадник усташке организације најпре обучавао, а затим у два наврата долазио у Београд да подметне експлозив“.

Судско вијеће није могло да пронађе ниједну олакшавајућу околност која би могла да ублажи казну. Враћајући се у Београд да доврши злочин доказао је своју окорјелост, сматрао је судија.

Иван Јелић осуђен је на смрт, а када је председавајући Душан Лукић прочитао најстрожу казну судницом, али и ходником одјекнуо је аплауз и чули су се повици „Живио суд!“. Погубљен је стрељањем у дворишту затвора у Београду у рано јутро 2. новембра исте године. Остало је забиљежено да је упутио молбу југословенском председнику Титу да му помилује живот али је он то одбио.