Када је грађевински инжењер Александар Ацовић, на имању свог таста, надалеко чувеног Милоша Савчића, градоначелника Београда и једног од богатијих људи у Европи, 1933. године, почео да подиже своју кућу, у Румунској 15, на Дедињском вису, вјероватно је мислио да зида породичну вилу за супругу Јелицу и синове близанце Радисава и Милоша.

Испоставило се да је градио здање за историју, најпознатију резиденцију за понеког окупатора и „владаре“ у Југославији и Србији у временима која ће наступити, пишу Вечерње новости.

Уклесавши пословицу „Кућа не почива на темељима него на жени“, на улазу у велики салон, као да је наслутио да ће се у њој исписавати „женске странице“ историје друге и треће Југославије и да ће њоме управљати двије најмоћније жене.

Ко је био Александар Ацовић који је сазидао луксузну једноспратну зграду, која ће годинама представљати једно од најљепших здања у Београду и које је магично привлачило и њемачке окупаторе и партизанске ослободиоце?

Рођен је 1888. године у селу Пружатовац, код Младеновца. Његов отац Радисав Ацовић био је државни службеник и уживао симпатије двора Карађорђевића.

Завршио је Прву мушку гимназију у Београду, 1907. године. У Првом свјетском рату, као један од 1.300 каплара, прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. По ослобођењу завршио је Грађевински факултет и био на студијском усавршавању на Техничком факултету у Шарлотенбургу код Берлина.

По повратку у Београд од 1921. до 1924. године био је запослен у Министарству грађевине. Тада се жени Јелицом, ћерком споменутог Милоша Савчића, и прелази у његово грађевинско предузеће „Лабор“, које ће касније и водити.

Женидба ће му донијети акције у неколико рудника у Србији, више банака, осигуравајућих друштава и имање у Румунској улици на Дедињу од 10.780 квадратних метара.

Новосаграђена кућа и цијело имање 1934. године је укњижено на Ацовића и његову супругу Јелицу – „сваком по једна половина власничког права“.

Двије године касније Јелица умире. „Оставинским рјешењем Среског суда у Београду, О. бр. 547/38 од 28. марта 1938. године, покојничино право власништва на 1/2 имања у Румунској улици број 15 књижи се у корист њених малоњетних синова Радисава (са 1/4) и Милоша (са 1/4)“.

Јеличином смрћу прекида се дедињска идила ове породице, а почиње априлска инвазија њемачких трупа 1941. године. Већ првог дана напада, послије налета непријатељских бомбардера, вила добија прве подстанаре. Ту се склања генерал Душан Симовић са готово комплетном владом због сигурног склоништа које је власник изградио непосредно пред почетак рата. Крајем априла 1941. године у вилу се уселио Франц Нојхаузен, који је био окупациони цивилни командант Србије, односно генерални опуномоћеник за привреду на територији Војноуправног команданта Србије.

Александра и његове синове Радисава и Милоша најприје пресељавају у просторије за послугу, а који мјесец касније их дефинитивно исељавају и дозвољавају им да понесу „меки пртљаг“, по неку књигу и слику. Нојхаузер се неће дуго задржати у вили. Вратиће се непосредно пред улазак партизанских и руских јединица у Београд и потрпати сав намештај у неколико камиона и однијети за Њемачку.

Нови подстанар постаће фелдмаршал Александер Лер.

Његов надимак је био Саша. Рођен је у Турну Северину у Румунији. Отац му је био Нијемац, а мајка Српкиња. Одлично је говорио српски језик, а средњу школу је завршио у Панчеву. Био је командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Варшаву и Београд. Водио је офанзиве на Неретви и Сутјесци: са једне стране он, са друге Јосип Броз Тито. Вила господина Ацовића постаће још једна њихова додирна тачка. Лер је командовао групом армија Е при повлачењу од Грчке кроз Југославију. Партизани су га заробили у мају 1945.

Када је Лер стријељан 1947. године, Тито је већ увелико био станар здања у Румунској 15 и уживао у панорами Београда.

Средином октобра 1944. године Осма црногорска бригада је заузела Дедиње. У вилу господина Ацовића уселио се оперативни штаб Прве армијске групације НОВ и ПОЈ, а из ње је Пеко Дапчевић руководио завршним борбама за ослобођење града. Тито стиже 23. октобра 1944. у ослобођени Београд и право одлази у најпривлачније здање на елитном брду. Александар Ацовић и његови синови добијају новог подстанара.

Два дана касније у овој кући Пеко Дапчевић предаје рапорт врховном команданту.

У данима који слиједе Румунска улица мијења назив у Ужичка.

Тиме је на симболичан начин приказан пут којим се прошло од Ужичке републике до Федеративне Народне Републике Југославије. Остало је забиљежено свједочење Титовог синовца Бранка Броза: „Кућа у Ужичкој на брзину преуређена и припремљена за Тита. Један дио коњичког ескадрона смјештен је у Ужичкој улици број 13. Ми пратиоци заузели смо просторије на спрату Титове куће у поткровљу. То је била велика просторија са седам кревета гдје смо сви имали довољно мјеста. Одавде смо се врло лако спуштали у приземље куће на дежурство у непосредној Титовој близини. С нама су били и руски официри који су становали преко пута Ужичке број 17.“

Владимир Дедијер, такође, биљежи: „Посебна јединица НОБ одвојена је још у току борби за Београд, како би пронашла одговарајућу резиденцију за врховног команданта!“

Милован Ђилас свједочи мало другачије: „Ова резиденција била је унапред одређена и жељена управо као и комплекс Белог двора.“

Потом се јављају нове верзије и легенде о наводној посјети Јосипа Броза кући Александра Ацовића у прољеће 1941. године, када Броз стиже из Загреба у Београд са документима на име инжењера Петровића и одсједа у комшилуку код Рибникара. По тој легенди он је у пратњи Јаре Рибникар ушао у своју будућу резиденцију и „дивио се панорами Београда коју је пружала тераса куће и овај призор никад није заборавио“. Отуд, ваљда, Ђиласова тврдња да је избор овог здања за Брозово боравиште много раније планиран.

Тито овдје остаје у новембру и децембру, док су трајали радови на поправци Белог двора у коме борави до половине 1946. године, односно до смрти његове љубавнице и пратиље Даворјанке Пауновић Зденке. Тада вила господина Ацовића постаје званична резиденција врховног команданта и доживотног предсједника Југославије.

Крај рата Ацовићи дочекују у Београду. Отац Александар лишен је комплетне имовине. Већ почетком 1946. године „ВИИ Суд у Београду доноси решење И 25/46, којим се половина куће и имања инж. Александра Ацовића ставља под секвестар, односно конфискује“.

Статус резиденције у Ужичкој 15 требало је дефинитивно регулисати. У јануару 1948. специјални емисари посјећују браћу Милоша и Радисава Ацовића дајући им понуду за куповину њихове половине зграде и имања у Ужичкој 15. Наравно, то је била понуда која не може да се одбије и 8. јануара 1948. године закључени су уговори „по којима су Милош А. Ацовић и Радисав А. Ацовић продали своје идеалне четвртине права власништва над кућом и земљиштем у Ужичкој 15 у Београду – Федеративној Народној Републици Југославији“.

Инжењер Александар Ацовић се запошљава у једном од грађевинских предузећа. Остало је забиљежено да је био један од руководилаца на изградњи хидроелектране Кокин Брод. Умро је 1957. године у Београду. Синови Радисав и Милош дипломирали су на Грађевинском факултету у Београду. Крајем педесетих година дефинитивно су се настанили у Швајцарској – Милош у Нојшателу, а Радисав у Женеви.

Од 1960. до 1972. у Ужичкој 15 стално се рушило, дограђивало, градило… и над земљом и под земљом. Прва дама наших народа и народности Јованка Броз готово сваке године износила је списак нових жеља. За резиденцију и објекте око резиденције у том периоду потрошена је баснословна количина „друштвених средстава“, а томе данас никаквог трага нема.

У дворац који су Јованка и Тито подигли уселио се 1997.године Слободан Милошевић, предсједник Савезне Републике Југославије, и његова супруга др Мирјана Марковић. Двије године касније НАТО је, 22. априла 1999. године, око четири сата ујутро, са два пројектила погодио зграду у Ужичкој 15. Те ноћи, срећом, Милошевић није спавао у вили.

Неколико дана прије ракетирања све вриједне ствари су из резиденције, камионима, превезене на сигурно мјесто. Некадашњи Златни салон Јованке Броз и Мире Марковић био је украшен стилским намештајем, сликама, позлаћеним уметнинама и црним клавиром. Бомба, која је упала кроз кров у салон и експлодирала, спржила је фарбу и тапете са зидова, покидала махагони и фурнир са намјештаја и читав салон претворила у пепео и прах.

„Преживјели“ су само три стилска сточића, две фотеље и клавир, који је остао без ногу, али његове дирке и данас производе тон.