У ОБРАЂАЊУ српском патријарху хрватски бискупи, поводом њиховог сазнања да су саборски оци прибројили свецима и „свету дјецу мученике, јастребарске и сисачке, с датумом спомена 13. маја/26. августа“, почињу текст ријечима да су „се осјетили и позванима и дужнима написати ово писмо, с дубоким поштовањем према патњама људи који су у својој најранијој животној доби морали трпити посљедице окрутности ратних збивања“.

Највиши хрватски црквени достојанственици спомињу посљедице, али ни једном ријечју не говоре о узроцима – како је то неколико десетина хиљада дјеце остало без породичног дома, без родитеља… Нигдје спомена о мучењима и звјерским убиствима њихових мајки и очева на кућним праговима и у јасеновачким логорима. За њих су то само „окрутности ратних збивања“.

Великодостојници хрватске Католичке цркве у свом писму цитирају и надбискупа Фрању Кухарића. Сматрају потребним да наведу његове ријечи од прије готово педесет година: „На изречене клевете могли бисмо ћутати. Али кад се ради о неистинама које одјекују далеко и дуго, онда морамо слиједити Исусов пример кад је војнику који га је ударио рекао: „Ако сам криво рекао, докажи да је криво! Ако ли право, зашто ме удараш“ (Ив 18, 23).“ Следствено Исусовом примеру, ево и и неких питања хрватским бискупима.

ЗАШТО је Горњокарловачка епархија, која је 1940. имала 440.000 православних кућа, 1945. имала само 240.000? У овој епархији уништено је 188 од укупно 220 цркава, а употребљиво је остало 14. Од 189 српских цркава у Лици, Банији и Кордуну, усташе су уништиле 173, а осталих 16 било је опљачкано. У Епархији захумско-херцеговачкој уништене су биле све цркве и манастири, Епархија бањалучка остала је без 100.000 Срба, а архијерејско намесништво у Босанској Дубици је са 32.687 душа, колико је имало 1940, на крају рата спало на 13.286 људи. Од 1941. до 1945. у НДХ је уништено, спаљено, оштећено или оскрнављено више од 450 православних цркава, а убијено, протјерано и покатоличено више од милион православних Срба.

У НЕЗАВИСНОЈ Држави Хрватској је извршен и велики злочин над свештенством Српске православне цркве. У Епархији зворничко-тузланској за вријеме рата усташе су убиле 40 свештеника, у босанском делу Епархије далматинске 20, а у Епархији горњокарловачкој ликвидирали су њих 70. Из ове епархије протерано је 86, а послије рата у своје манастире вратило се само 17 свештеника. Од 21 епископа, колико је их је било уочи проглашења НДХ, крај рата је у својим епархијама дочекало само њих девет, а остали су били протјерани или убијени или затворени. Од маја до децембра 1941, усташе су убиле још преко 150 свештеника СПЦ. Током рата из Хрватске су протерана 334 свештеника, 254 попадије и 467 деце, наводе Новости.

У многим местима као у Вуковару, Лазама, Маркушици, Трпињи, Борову, Боботи, Пачетину и Бршедину, православне цркве су претворене у католичке, а матичне књиге преименоване у католичке. Поврх свега усташе су 5. маја 1941. ухапсиле и одмах убиле бањалучког епископа Платона Јовановића, затим су 12. маја ухватиле и убрзо ликвидирале сарајевског митрополита Петра Зимоњића, а средином августа убијен је епископ горњокарловачки Сава Трлајић.