Пјегавац који је харао Србијом почетком Великог рата примјер је хемијског оружја, којим су Аустријанци покосили више жртава него у непријатељским офанзивама.

Прошло је више од 100 година од највећег помора српског становништва, епидемије пјегавог тифуса која је, од децембра 1914. до маја 1915. године, однијела више од 150.000 живота. Толико је, отприлике требало и да ова прича добије свој литерарни облик, преточен у роман „Кад звона занијеме“ новинара Владе Арсића.

Како је могуће да је ова трагедија тако занемарена и да се о њој данас готово ништа не зна?- Осим историчара и Добрице Ћосића, позоришне представе и ријетких сећања савременика, заиста је мало оних који су се овом темом озбиљније бавили. Можда и зато што се епидемија јавила у јеку Великог рата, у сенци још веће несреће, а можда и зато што приче о српском страдању дуго нису биле пожељне, па чак ни посебно популарне.

У свом роману тврдите да је епидемија намјерно изазвана, да је ријеч о врсти биолошког рата строго забрањеног по тадашњим, али и данашњим законима?- Процјените сами. Уочи Колубарске битке у ваљевским болницама било је 16.000 непријатељских рањеника и болесника. Након војног пораза, Аустријанци су из овог града евакуисали 12.000 рањеника, коматозних војника, инвалида, непокретних и једва живих ратника. Али су зато, без изузетка, оставили све заражене.

Уосталом, о томе су писали и савременици, страни љекари и новинари, од доктора Вилијама Хантера, шефа британске санитетске мисије у Србији, па до Арчибалда Рајса и пољског епидемиолога, доктора Лудвика Хиршфелда. Без обзира на касније грешке српских власти и потпуно несналажење у борби против ове опаке, тада непознате болести, заиста сам увјерен да смо заражене вашке, у виду тројанског коња, добили управо од миришљавих Бечлија.

Да ли љубав која се јавља у времену смрти може да побједи тада најтеже зло, болест којој нема лијека?- Пишући овај роман, имао сам жарку жељу да се ова прича не заврши тужно. Међутим, било је врло тешки пронаћи било какву срећу у временима кад је свака кућа у Србији имала заденут црни барјак и кад су се само гробља ширила брже од епидемије. Напосљетку сам је, а гдје другде, пронашао у љубави, јединој људској емоцији која може да надвлада мржњу и зло.

Можда ће љубавна сага Милице и Митра разочарати савремене читаоце, можда ће их ужаснути њихова судбина, али је та љубав оставила плод који нам улива наду да је живот неуништив.

Гледајући српске голготе, вијек касније, да ли је најгоре било 1914, 1941. или данас, кад бијела куга коси много опасније од најгорег рата?- Свака голгота је страшна по себи, посљедице су сличне, али су епохе и узроци различити. Кроз ужас Великог рата српски сељак је ишао усправан, добро је знао шта штити и од чега се брани, што га је, најпосле, и учинило победником.

Други свјетски рат био је посве другачији. Дочекали смо га неспремни, дезоријентисани и дубоко подијељени. А такви смо, чини ми се, и данас. И даље трагамо за идентитетом, немамо стратегију и планове, па чак ни јасне циљеве. Док бијела куга решета и сваке године узима данак, док пандемија наркоманије хара а најбољи и најспремнији међу нама заувијек одлазе из земље, ми се и даље дијелимо у свему, умјесто да се сабирамо и множимо.