Нико из америчке амбасаде није контактирао са мном, нити ме је шта питао. Прва реклама је била у реду, већ друга ме зачудила, трећа ме је потпуно шокирала – почиње исповијест Слободанка Грковић, унука Милунке Савић.

Незамисливо јој је, каже она, да је хероина Првог свјетског рата, први бомбаш у својој чети, борбена Милунка која је јуришала да уништи задати циљ, повлачила војнике са линије.

– Већ то ми се никако није уклапало, а наводи из трећег наставка „Ви сте свијет“ немају много везе са истином. Нисам у сродству ни са каквим бугарским генералом и не знам одакле им то. Мој отац Бебел Минков је дошао у Београд на студије медицине. Потиче из богате породице, дједа је био учитељ – истиче Слободанка, која је радни вијек провела као стоматолог. Сада је пензионерка, али и даље ради од јутра до мрака. – Као и моја бака што је радила. Њу није држало мјесто, кућа је увек била беспрекорно чиста, кувала је, шила, плела.

Слободанкина мајка је похађала Прву економску школу, онда Трговачку.

– Право име јој је Радмила, али су је због румених образа прозвали Вишња. Она је Милункина сестра од ујака. Милунка је ишколовала и њу и тетке Милену и Милку, само тетка Зора није завршила школу. Она је и живјела са баком.  Све Милункине ћерке су биле лепо васпитане, вриједне. Бака Милунка је била строга, у кући је владала дисциплина. То је нормално, требало је сву ту дјецу, а зна се да је одшколовала и 30 туђе, извести на прави пут – прича Слободанка, и док показује слику родитеља присјећа се да јој је мајка причала како се упознала са будућим супругом.

– Била је на игранци, допали су се једно другом и вјенчали су се. Мој отац није ни долазио код баке, камоли живио код ње. Она је живјела на Вождовцу, а моји су становали у улици Деспота Ђурађа 6, испод Душанове. Ту сам се и родила. Пошто је тата радио на ВМА, на хирургији, добио је стан од војске и преселили смо се на Чубуру.

Милунка је продала имање у Степановићеву, које је добила као добровољац и купила је кућицу на Вождовцу.

– Имала је лијепу башту и уживала је у њој. Проводили смо љета код ње, често и викенде, њена дјеца и нас четворо унука, три дјечака и ја, једина девојчица. Онда ничег није било около, само ливаде и потоци. Бака је била дивна, у дворишту је имала велики дрвени сто и клупе. Гајила је јагоде и брала их нама, имала је много цвијећа. Цио крај је мирисао на њене хризантеме.

Навикла да се о Милунки прича само кад су јубилеји, јер у уџбеницима није било, а и даље нема ни слова о жени која је толико задужила Србију, Слободанка објашњава да је њена дужност да укаже на погрешне податке у споту.

– Засметало ми је и оно о повлачењу, камоли ово о оцу мог супруга. Тешко да би једна Милунка из Другог пјешадијског пука „Књаз Михаило“, надалеко познатог гвозденог пука, главни бомбаш у чети, командовала повлачење. Милунка која је јуришала без размишљања на циљеве које је требало да уништи. Ратница која је сама на Дрини заробила и разоружала 20 аустријских војника, потом у другој бици прво 23, потом и 40 Бугара. Опет сама самцијата.

Французи су изузетно вољели нашу Милунку, а  Слободанка памти да јој је она причала како је Де Гол носио на леђима српске војнике кад су се повлачили ка Крфу.

– Кад је Де Гол инаугурисан за предсједника, звао је баку, а пошто није имала пасош, воз је чекао три сата док јој нису завршили документа. Французи су се, причала нам је, дивили нашим војницима који су пјевали и док су умирали. Адмирал Гепрат и Франш Д’Епере су је обожавали. Имала је посебно мјесто у њиховим срцима, музејима, књигама. Звали су је српска Јованка Орлеанка. Њих троје су се дописивали цијелог живота, звали су је да се пресели у Француску, али она је одбила. Поносим се због тога. Да је отишла, било би као да је наплатила што је ишла у рат. А то је крајње бизарно.

Напомињући да је Милунка и даље једина жена на свијету награђена Ратним крстом са златном палмом, добитница по две француске Легије части и Карађорђеве звезде, унука каже да као дјете није знала чиме се њена бака, „лијепа старица великих плавих очију и дивног тена“ бавила кад је била млада.

– У миру је била сушта супротност. Умјела је да приђе непознатима и помогне им. Једном је видјела жену која је плакала на клупи јер је имала неку кожну болест. Довела ју је кући и лечила мелемима. Кад је она отишла, бака је сазнала да је његовала џепароша, али из њене куће ништа није однијела. И то је истина, баш као и да Милунка никад није била гладна. Тетке и мајка су је обилазиле сваког другог дана и старале су се да јој ништа не мањка. Кад је била болесна, мој отац ју је смјестио на ВМА. Бака је била срчани болесник и сјећам се оних цјевчица које су јој ишле кроз нос. Ћерке су стварно бринуле о њој, а кад смо порасли, бригу о њој смо преузели ми, Милункини унуци.

Слободанка је од Милунке наслиједила храброст и један рецепт.

– Њене ванилице су сви волели, обожава их и моја унука Нађа. И ја, као Милунка, не могу да сједим беспослена, морам нешто да радим. Немам вјеште руке као она, јер само је Милунка могла да уочи Врбице шије хаљине целе ноћи за своје ћерке. Кућа јој је била чиста, кувала је, спремала зимницу. Права домаћица. Вољела је да плете, са иглама у рукама је и умрла. Затекао је мој брат кад је тог 5. октобра 1973. отишао код ње у стан у насељу Браће Јерковић, у ком је живјела посљедње две године. Сахрањена је без велике помпе, војници су испалили плотун. Четири деценије касније, 10. новембра 2013. њени посмртни остаци пребачени су у Алеју великана, наводи портал Ало.

Сигурна да ће спот „Ви сте свијет“ све више иритирати народ, Слободанка каже да је свједок двије крајности кад је ријеч о њеној баки.

– Прва је била тотално игнорисање, кад није било пожељно величати херојство једне Српкиње. Била су то времена мог школовања, о Милунки нико ништа није знао. Нажалост, тако је било и кад је у школу ишла моја ћерка Ивана. А сад сваког дана Милунку гледамо на телевизији, и да буде горе, са подацима из њеног живота који не одговарају истини – наводи Слободанка Грковић.