О славној погибији Стевана Синђелића сви знамо, међутим, кроз историју мало се причало о његовом насљеднику кнезу Милосаву Здравковићу Ресавцу.

Милосав Здравковић рођен је у ресавском селу Брестово. Учествовао је и у Првом и у Другом српском устанку, гдје је показао велику храброст и пожртвованост. Један је од преживјелих учесника боја на Чегру, а након погибије Стевана Синђелића постао је ресавски старјешина-војвода, а од 1815. и кнез ћупријске нахије.

Иако је неко вријеме био “десна рука” кнеза Милоша Обреновића и члан Државног савјета Кнежевине Србије, Ресавац је учествовао у готово свим побунама против кнеза, а у исто вријеме радећи за њега, због чега је и изгубио појверење кнеза.

Послије 18 година Ресавац је премјештан у Ћуприју, па Крагујевац и Београд.

Ресавцу се приписује заслуга за велики напредак Ресаве и Свилајнца крајем 19. вијека. За вријеме његове владавине 1825. године у Свилајнцу је основан Магистрат – окружни суд за цијелу ћупријску нахију, а затим и болница. Трговина и занатство је било у наглом порасту, а становници из разних, још неослобођених крајева Србије хрлили су у Ресаву, како би започели живот испочетка.

Међутим, и поред свих погодности које је народ имао, Ресавац је био далеко од омиљене личности у селима Ресаве и Ћупријској нахији.

Обичан народ сматрао га је за окрутног човјека и зулумћара, чији зулум није могао да се издржи, те су многи због тога одлазили у хајдуке.

Иако под сталним претњама да “ако ли се који макне у Крагујевац Господару на тужбу, главу ћу му одсјећи”, због великог кулука који им је наметнуо сеоски кметови су тражили од књаза заштиту народа “зарад великог кулука што наши очеви, дједови и прадједови нису запамтили…”

Неријетко су поданици Ресавца убијали и пљачкали сиротињу која је морала да плаћа дажбине као за вријеме Турака: девет врста пореза у новцу и шест пореза у земаљским производима, плус царински и превозни, варошки и општински кулук.

По угледу на Ресавца, и старјешине среза ресавског су додатно пљачкале народ, а у Магистрату окружног суда у Свилајнцу “суди се само по миту”.

Црква Светог Николе у Свилајнцу један од најстаријих споменика културе изграђен у ослобођеној Србији.

Феликс Каниц у својој књизи “Србија” биљежи “да је Милосав при наплаћивању пореза у срезу нагомилао такво имање да је постао готово исто као и кнез Милош”.

Ресавац је посједовао велика имања, ливаде, пашњаке, шуме, воденице, дућане и много златника и новца.

Умро је и сахрањен 1854. године у порти цркве Свети Никола у Свилајнцу.

Милосав Здравковић Ресавац сврстан је међу знамените Србе, а његов лик и дјело потпуно је освјетљено у монографији професорке Десанке Стаматовић, такође, пореклом из Свилајнца, подсјећају Новости.

Остала је легенда како је Ресавац, када се родио први Милошев син, на повојницу послао колевку од чистог сребра.

Данас у Брестову, родном селу Милосава Здравковића Ресавца, не живи ниједна фамилија са овим презименом. Ни најстарији људи не сјећају се да су њихови преци некада причали о славном мјештанину, ни о мјесту гдје је била кућа Здравковића.