Сваке године у дане обиљежавања сјећања на све Србе страдале, нестале и прогнане у злочиначкој „Олуји“, чујемо неку нову људску причу.

Неко ново искуство људи који се са тугом сјећају најстрашнијих дана свога живота, дугачких колона избјеглица, остављања кућног прага, несигурности, страха, растављања од најмилијих.

Трауматично искуство свога дјетињства и горко сјећање на Олују, подијелио је и Радослав Јокић, тада једанаестогодишњи дјечак који из своје Крајине креће у непознато – данас тридесетшестогодишњи човјек који не дозвољава да се заборави ужас који је преживио.

Ово је његово искуство. Све остале ријечи су сувишне.

– Ево једне причице која почиње 1995. године, на данашњи дан. Пола шест ујутру, отварам очи, слушам тишину. У стомаку ковитлац, као неки лош предосјећај. Неколико секунди касније прасак, па још један, па још један… Сваки наредни је био испраћен страховитим фијуком. Бака устаје, силазимо низ степенице, мама каже: ”Почело је!” Шта је почело, тада нисам имао појма. Било ми је битно да је гранатирање утихнуло, за сада.

Прва граната је ударила у корен шљиве са које сам годинама јео плодове, једва чекао да роди. Од тада никад више. Паковање, консултације са комшилуком, брз полазак. Нас шесторо у “југу”, моја мама, комшиница, њено двоје дјеце, мој брат и ја. На огњишту које сам тада посљедњи пут видио остала је бака, да сачека шта и како, каже кренуће већ са неким.

Комшиница је возила, промицала су мјеста, прво знана, па незнана. Камион пун војника са обрнутом хрватском заставом нас пресреће, сва срећа наши, кренули у испоставиће се посљедњу одбрану Крајине. По доласку у Двор на Уни није се знало одакле ко и на кога пуца и са које стране. Мртви људи, један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале дјеце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали, наводе Новости.

Кренули смо према мосту, трчи, залежи, фијучу меци, около преврнута кола, трактори, крв. Изгубим се од маме и брата у свему томе. Мост сам прешао сам, а ето Бог ме је погледао, јер сам у свој оној гунгули налетио директно на њих. Извукли смо живу главу, ушли у препун воз и правац Бањалука. Преспавали смо код једне породице, хвала им до неба што су нас прихватили, послије неколико дана смо се истуширали, јели и легли да кажем нормално.

Ту смо некако ступили у контакт са татом који је посла ради морао прије почетка свега у Србију и донекле избјегао сву страхоту, мада је доста исте доживио и без тога. Само он зна како му је било тих дана кад није знао да ли смо живи. Као нама коју годину раније када три мјесеца нисмо знали исто за њега док је био у блокади на аеродрому “Плесо” у Загребу. Не желим ником тај осећај, никада, а нама се не поновио. Најтеже ми је било када сам нашао адресар у коме нам је остављао поруке у случају да дођемо док он није ту и свака се завршавала са ”Волео бих да сте ту кад дођем са посла.”

Убрзо после нас је у Србију, опет Богу хвала, стигла и бака, па и ујак и некако смо се окупили, онако измучени и без буквално игде ичега. Са друге стране, многи пријатељи и познаници нису дочекали границу са Србијом, нека им је вјечна слава. Скоро двије деценије касније смо још увијек заједно, донекле стали на ноге, али горчина је још ту… И биће до посљедњег даха у нашим њедрима, за изгубљеним Кордуном, родним крајем, за Крајином.

Што се мене тиче, још бар једном да одем на дедин гроб док сам жив, још једном да видим све те шуме, поља, двориште, мјеста гдје сам уживао у детињству. Да покажем својој дјеци одакле им је отац, чиме се поноси. Још није тренутак, али осјетићу већ. Дотле нећу дозволити да се ишта заборави, а то би требали да ураде сви, на овај или онај начин, јер шта је један народ без историје и без помена на недужне жртве? Рећи ћу вам – народ без идентитета.

Био сам међу 250.000 људи протјераних са својих вјековних огњишта, а само захваљујући мојој мајци и Богу ни ја ни мој брат нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили кости на родној земљи…

Зато, НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ, опростите или не, али НЕ ДОЗВОЛИТЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ!

П.С. Мама, хвала ти што ово пишем!

П.С. 2: Овај текст је од прије неколико година, али нисам желио да га мијењам, ни слово. Сад је већ прошло 25 откад смо (пр)отјерани.

У међувремену, много тога се промијенило у мени и око мене, чак сам и био тамо, захваљујући једној другој жени, запалио сам свијећу на дједином гробу, испричао му шта има ново, шетао оним мојим пољима и путељцима…

Могу вам рећи, значило ми је то и те како, да осјетим да сам још увијек онај дјечак с Кордуна и поносни Крајишник, поносан на то одакле сам… И бићу док дишем… И никад нећу заборавити. Ништа. Ето, то се није и неће се промијенити. Никад.

Живи ми били – написао је Радослав.