Организоване криминалне дружине владале су шумама и горама Краљевине Југославије између два свјетска рата, а њихова дјела и недјела била су главна прича и у кафанама, али и тадашњим новинама.

Брутална убиства, крваве освете, пљачке, разбојништва, суђења криминалцима… Све то су главне теме новина откако су се прве странице штампе појавиле у продаји.

Разни душебрижници воле да критикују медије данас због писања о криминалу и криминалцима, али та опсесија људима с оне стране закона није ни приближна оној између два свјетска рата у Краљевини Југославији, када су хајдуци убијали, пљачкали и уцјењивали, бјежали од потјера жандарма, господарили шумама и горама, а били популарни као рок звијезде само неколико деценија касније.

Ал Капоне и Бони и Клајд

Одметници од државе и система увијек су били они којима се народ, из овог или оног разлога, дивио. Већ у „Епу о Гилгамешу” сви обожавају Енкидуа због побуне против владара Урука, док је главна тема „Илијаде” супротстављање Ахила, највећег јунака, неправедном владару. Робин Худ, који отима од богатих да би поклањао сиромашнима, заузима посебно мјесто у том пантеону разбојника, па његово име и вијековима касније користе пљачкаши да правдају своје злочине.

Почетком 20. вијека технологија напредује, а с њом се развија и култ криминала. Врхунац достиже у америчком међуратном друштву. Међутим, наша земља у овоме, неким чудом, не заостаје. Тамо су звијезде били Ал Капоне, Џон Дилинџер и Бони и Клајд, а на нашим просторима Иван Бабејић, браћа Барбуловић, Јован Станисављевић Чаруга, Милан Бркић… Њихова дјела и недјела била су главна тема кафанских прича и новинских страна.

Наравно, хајдучија није појава раног 20. вијека. Имала је много дубље коријене на нашим просторима. Посебно због тога што су хајдуке из времена турске власти многи величали као борце за слободу. Међутим, још Вук Караџић примјећује да „народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети”.

Да је тако било, показује и епска пјесма „Старина Новак и кнез Богосав”, у којој најчувенији хајдук одлази у шуму не због турскога зулума, већ због кулука деспота Ђурђа Бранковића и његове супруге Ирине током изградње Смедерева.

Дјеловали и у СФРЈ

Кад су и како хајдуци постали толико важан дио српског друштва да, како наводи историчар Душан Ј. Поповић, „нема породице у нашем народу која није била некад у каквој вези са хајдуцима, било као хајдук, било као јатак”, немогуће је рећи. Зна се, додуше, да нису лако нестали. Хајдучија јесте цвијетала између два светска рата, неки од разлога за то били су превелико сиромаштво у Краљевини Југославији, неправедни судови, корумпираност политичара, нефункционалност младе државе…

Али неки хајдуци су надживјели ту земљу. Посљедњи су ухапшени 1981, у вријеме СФРЈ. Извјесни Јовица Борогић и Влада Михајловић, прозвани и „хомољском групом”, завршили су иза решетака због 35 разбојништава и два убиства. Осуђени су на смрт, али их је предсједник Предсједништва СФРЈ Лазар Мојсов помиловао 1987.

Кад је ријеч о хајдуцима, свакако се најпознатијим, па и најопаснијим сматрају Иван Бабејић, такозвани хомољски Дилинџер, који је харао источном Србијом пуних 19 година, и Јово Станисављевић Чаруга, самозвани „славонски Робин Худ”.

Ипак, највећу пажњу медија привукао је велики судски процес одржан у Чачку од 1. до 6. септембра 1897. То и не чуди имајући у виду само бројке: оптужено је 96 хајдука и јатака, укључујући и четири жене. Шесторо људи је осуђено на смрт, 24 њих на 20 година робије у тешким оковима…

А да све буде претворено у прави шоу, потрудио се Пера Тодоровић, власник и уредник Малих новина, отац сензационалистичког новинарства у Срба, један од оснивача Радикалне странке и творац псеудозборника званог „Креманско пророчанство”. За свој лист из дана у дан је слао извјештаје са суђења, и то од почетка тог процеса против хајдука Милана Бркића и његове дружине, па све до 5. фебруара 1898.

„Одметање Бркићево у хајдуке догодило се овако”, писао је Тодоровић. „У почетку 1894. били су избори у општини табановачкој, и ту дође до гужве. Бркић је био у редовима радикалским, и као млад и бујан човјек, јурне, дочепа и поцијепа изборна акта. Новоизабрани кмет нападне Бркића, дође међу њима до псовке и пријетње. Мало послије тога кмет оптужи Бркића да га је хтио убити и покаже једну рупу у земљи гдие је ударио куршум. Бркић и сад, кад је признао читав низ злочина, једнако тврди да није на кмета пуцао, но да је кмет сам испалио куршум у земљу само да њега окриви. И збиља, био је окривљен за покушај убиства и затворен у Пожеги. Бркић побегне из притвора, оде у село Паприште, наоружа се и од тада хајдукује. Хајдуковао је 951 дан. И за то вријеме учинио око 50 најстрашнијих злочина!”

Одметање Бркићево

Посљедњи Бркићев злочин било је убиство учитеља и црногорског дисидента Марка Бацковића. У истрази хајдук је, признајући злочине, рекао да му је тај наручио истакнути радикал Ранко Тајсић, а по жељи црногорског књаза Николе Петровића. На суђењу је то оповргао. Предомислио се, из овог или оног разлога. Упркос томе, Тајсић је на крају, послије два процеса, осуђен, али је побјегао од закона. Уточиште је нашао, ни мање ни више, него баш на цетињском двору.

Суђење Бркићу, хајдуку који се толико осилио да је имао и свој печат, није само показало колику су опасност представљали хајдуци, јер их је народ обожавао, већ и нешто горе: да тадашња хајдучија није била могућа без подршке политичких странака, чији су прваци јатацима и хајдуцима помагали, а заузврат им наручивали убиства. Та спрега с политичарима главни је разлог што је Тодоровић написао слиједеће:„Иако су извршили свирепа убиства, код њих није било кајања, али је било до краја наде да ће им с највишег мјеста стићи помиловање.”

Помиловања, ипак, није било.

ДЕФИНИЦИЈА ВУКА КАРАЏИЋА

Кад се човјек један пут отпади од људског друштва

Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети.

Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људског друштва и опрости се сваке власти, он поче особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба.

Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако га наговори какав пријатељ или јатак.

* Из књиге „Живот и обичаји народа српскога”