ШИРОМ Европе 11. новембра обиљежава се Дан примирја у Првом свјетском рату, а у Србији се читаву седмицу прије празника и тог дана на реверу носи специфичан амблем на коме су двије зелене траке и љубичасти петолатични цвијет.

Као главни мотив за ово знамење изабран је спој Албанске споменице и биљке која је у ботаници позната и као цвијет „феникс“, јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи. Наталијина рамонда је званични симбол примирја, као и симбол васкрса Србије у Првом свјетском рату.

Надалеко позната по љепоти, Наталијина рамонда је ендемит, расте само на истоку Србије, у Северној Македонији и у Грчкој, али и на Кајмакчалану, гдје је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића водила жестоке борбе од 12. септембра до 3. октобра 1916. године и извојевала побједу, додуше уз огромне људске жртве. Цвијет се доводи у везу баш са овим историјским догађајем, подсјећају Новости.

– Наталијина рамонда има изразиту симболичку вриједност у нашој историји. Откривена је крајем 19. вијека у јужној Србији у вријеме Обреновића, али цвијета и на Кајмакчалану, мјесту пробоја Солунског фронта након ког је дошло до великог јуриша српске војске у отаџбину 1918. Зато се овај љубичасти цвијет, стилизован са лентом некадашње Албанске споменице, данас користи као симбол обиљежавања Дана примирја – истиче историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју.

Наталијина рамонда је древна биљка која је преживјела чак и ледено доба, а затим опстала на скривеним дијеловима Балкана. Припада тропској фамилији (Геснериацеае), а успјела је да преживи неповољне климатске услове до данашњих дана. Цвијет је открио др Сава Петровић, ученик Јосифа Панчића, који ју је 1879. године пронашао у околини Ниша, у Јелашничкој клисури на Радовањском камену. Петровић је био дворски љекар краља Милана Обреновића и у част краљице Наталије, цвијет је назвао њеним именом. Други дио свог имена цвијет дугује ботаничару Рамонду, који је живео крајем 18. и почетком 19. вијека. Према његовом имену је читав род ове биљке добио назив рамонде. Постоји и српска рамонда (Рамонда сербица), коју је у 19. вијеку, на Ртњу пронашао Јосиф Панчић.

Српску и Наталијину рамонду најлакше је разликовати према облику листа и цвета: прва има обично ромбичан, ријеђе овалан лист чије су ивице грубо назубљене, а друга округластије листове, са правилним и ситним зупцима. Опет, Сербица има тањираст, заобљен цвијет, док су код Наталие латице праве. Такође, разликују се и по томе што се код Наталијине рамонде крунични листићи међусобно преклапају, док су код српске раздвојени. Цвјетови су им притом веома лијепи. Најчешће, Наталијина рамонда има тамно-љубичасте, а српска свијетлољубичасте цвјетове, иако боја може да варира до бијеле. Обе врсте су ријетке и добро подносе хладноћу. Као угрожене биљке и живи фосили, Наталијина рамонда и Српска рамонда су под строгом заштитом државе.

Најближи сродници Наталијине рамонде расту у Азији и Африци. У Европи постоји само пет врста ове фамилије. Сматра се да су све ове врсте „живи фосили“, остаци тропске и суптропске флоре. Наталијина рамонда неповољне услове на станишту, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљава уласком у анабиозу, физиолошко стање у коме се метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 процената воде. Када услови на станишту поново постану повољни, оне у року од 48 часова до неколико дана поново успостављају нормалну метаболичку активност и озелењавају, због чега се још називају и „биљке које васкрсавају“.

У нашем народу Наталијинина рамонда се назива и васкршњи цвијет.

У свијету постоји око 270.000 врста цвјетница, а свега њих тридесетак имају способност анабиозе. Оне су махом заступљене у Средњој и Јужној Америци, јужној Африци, југоисточној Азији и Аустралији. Рамонде и њихова два сродника, Хаберлеа рходопенсис у Бугарској и сјевероисточној Грчкој, као и Јанкаеа хелдреицхии на Олимпу, једине су цвјетнице у Европи које имају тај риједак дар.

Наталијина рамонда је прави украс кречњачких стијена, нарочито када цвјета. Висока је око десет центиметара. Тамнозелени, дебели, елиптично јајасти листови образују скоро правилну розету која лежи на каменитој подлози. Биолози кажу да се тешко може препознати и уочити у вријеме сушних љетњих мјесеци. У то вријеме биљке су сасушене, смежуране и беживотно риђе-браонкасте. Притајена и скоро осушена, са првом влагом поново оживљава, као што се десеткована Србија препородила послије Првог свјетског рата.

КАПИТУЛАЦИЈЕ У ВАГОНУ У КОМПИЈЕНУ

ПРИМИРЈЕ у Првом свјетском рату потписано је 11. новембра 1918. године између сила Антанте и Њемачке. Тада су генерали зараћених страна у француском граду Компијену, у једном жељезничком вагону потписали примирје. Мада ће рат бити сасвим завршен тек у Версају, догађајем на жељезничком колосеку окончан је најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји. Два минута прије склапања примирја погинуо је и посљедњи војник на Солунском фронту.

Исти вагон је, иначе, још једном био позорница историје – Хитлер је 1940. године, у зениту Другог свјетског рата, инсистирао да се капитулација Француске потпише у вагону који је, по мишљењу нациста, симболизовао понижење Њемачке.