Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака.

Поробљеном и разореном Србијом од уста до уста је од прољећа 1916. почео да се проноси пркосан глас: „Ниједну заставу нам нису отели. Војничка и народна част је сачувана!”

Гледајући с ове временске удаљености, то је можда била мала утјеха за страховито страдање једне државе и народа чија је војска напустила домовину, али је тај глас тада људима чувао крпице обеспокојеног достојанства и пружао охрабрење пред одлучујуће борбе које ће довести до коначне побједе.

Од педесет једне заставе са којима се ратовало од 1912. до 1918. године у депоима Војног музеја у Београду чува се 47 војних барјака.

Три су нестала у биткама када су их, вјероватно у жељи да не падну непријатељу у руке, заставници сакрили или уништили. Четврта, застава славног Гвозденог пука, односно Другог пјешадијског пука „Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије била је погребни покров на сахрани краља Петра Првог Карађорђевића и са њим је сахрањена. Заставе које су додијељене војсци 1911. године разликовале су се од дотадашњих пошто се напушта пурпурна црвена боја уведена 1884, и усваја традиционална српска тробојка.

Лик Светог Андреја Првозваног, кога је Карађорђе узео за свог заштитника у спомен на 30. 11./13. 12. 1806. године, када је ослобођена Београдска варош, поново заузима мјесто на десној спољној страни.

На унутрашњој страни, у средини, у кругу је државни грб с двоглавим бијелим орлом. С обје стране, изнад свеца и грба, стоји натпис: „За Краља и Отачаство”. Испод кругова на обје стране, у благом луку на бијелом дијелу платна, стоји натпис: „С вјером у Бога”.

Сачуван је и говор генерала Степе Степановића који је на свечаној додјели указао на значај заставе: „Застава је највећа светиња војничка, свето знамење војничке части и дужности, војничке славе и поноса.”Застава на застави Војни музеј је ризница и бројних других застава коришћених у Првом свјетском рату.

Поред заставе Топличког устанка посебну пажњу привлаче часна знамења под којим су се окупљали добровољци. Од заробљених и одбјеглих војника из аустроугарске војске, који су се при руској војсци, а с одобрењем српске владе организовали у добровољце, у Одеси је 12. маја 1916. године створена Прва српска добровољачка дивизија.

Њена четири пука добила су заставе српских пукова са Крфа који су распуштени због великих губитака. Они су, с обзиром на то да су ратовали у саставу руске војске, имали и руске тробојке. На Солунски фронт је из Одесе стигло око 12.500 добровољаца.

Не постоји тачан податак, али се процјењује да је у српске јединице дошло бар још толико бораца из Америке и Аустралије. У те земље српска влада је слала изасланике који често нису били дипломате. Тако су сачуване гусле чувеног народног умјетника из Црне Горе Петра Перуновића послатог у САД и Канаду како би десетерцем подстакао исељенике да се прикључе сународницима који су на Балкану водили битку за опстанак. На слици са Перуновићем, снимљеној половином 1917. године, виде се бројни представници удружења српске економске емиграције који су сви од реда направили сопствене заставе.

На свакој добровољачкој тробојници види се и застава земље из које долазе. Изненађење представља велики број застава са знамењем Велике Британије, али све постаје логично када се присјетимо да су Канада, Аустралија и Нови Зеланд тада били британски доминиони. Срби из Питсбурга у Пенсилванији, који су били најбројнија група добровољаца, на застави су извезли и лик Вудроа Вилсона, тадашњег предсједника САД.

Занимљиво је да су на барјацима често приказивани соколски симболи, што свједочи да је исељеницима и поред тешких послова које су обављали спортски дух био веома близак. На лентама застава налазе се и поруке ко је дародавац за прављење заставе – од симпатичног натписа: „Србин сам из Боснеја” до навода да Петар Мрвић из Герија у Индијани даје паре за рад друштва „Бановић Страхиња” које је изњедрило неке од највећих хероја у српским редовима.

Девет Вајагића и десети… Ради се о десеторици браће Вајагић (у литератури се негдје наводи да их је било деветоро и отац) који су се у САД доселили из Босанске Крајине. У родољубивом заносу заједно крећу у помоћ Србији и крајем 1917. године у Солуну их, с осталим добровољцима, дочекује војвода Степа Степановић. Његов савјет да би због очувања породичне лозе било паметно да неки од њих не крену у рат једногласно одбијају и добијају распоред у четама Дунавске дивизије. Иако су махом сви добили ордење за храброст или неке друге заслуге, највећу славу стекао је Ристо Вајагић.

Када је уочи пробоја Солунског фронта требало прикупити податке о бугарским јединицама, он се одмах пријавио. У непријатељски ров ушао је први и за њим још тројица добровољаца. У брзој акцији, без испаљеног метка, убили су седморицу бугарских војника и једног заробили. Заробљеник је био толико уплашен да није могао да хода, па га је Ристо упртио на леђа и пренио до српских ровова. За овај подухват добио је Карађорђеву звезду са златним мачевима.

Сви Вајагићи преживјели су рат, а једино је Момчило био тешко рањен. Ипак се опоравио, поживио 78 година и умро 1960. године. Неки од браће вратили су се у САД, а неки су остали у новоуспостављеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у којој су, као и многи други ратници добровољци, добили по осам јутара земље. У Војводини данас имају петнаест породица потомака, објавио је Политикин забавник.

Није познато да ли је неко од Вајагића, послије пробоја Солунског фронта учествовао у ослобађању Пожаревца, о чему у Војном музеју постоји свједочење у виду још једне заставе. На слици снимљеној кришом 1918. године, пред крај рата, виде се Пожаревљанке које су двије године мукотрпно везле заставу захвалности ослободиоцима. На застави су извезене мале заставе земаља чланица Антанте, од Русије, Британије и Француске до Белгије и Јапана, наравно, и Србије и Црне Горе.

Разумљиво, на застави нису приказане заставе свих 25 чланица Антанте пошто вести о томе које су све државе приступиле војном савезу нису тако лако стизале у поробљени Пожаревац. Зна се да је застава од чисте свиле везена кришом на тавану куће Лепосаве Ранковић, познате добротворке која је касније кућу завештала Црвеном крсту.

Може само да се замисли колико је дјевојачких спрема и свечане одјеће распарано или растурено да би се обезбиједио материјал за израду тако раскошне заставе у попаљеном и опљачканом Пожаревцу у коме често није било ни довољно хране, а камоли свиле и разнобојног конца за вез. О безбедносној опасности у, како хроничари свједоче, граду пуном шпијуна бугарске окупационе власти не треба ни говорити.

Готово све заставе које су командантима предате 1911. године добиле су бројна колективна одликовања. Усљед недостатка материјалних средстава, иако су били у употреби нови симболи на грбу, југословенска војска је тек 6. септембра 1930. године замијенила ове старе заставе новим пуковским. У мирно доба, до Другог свјетског рата, старе пуковске заставе изношене су само неколико пута, на паради у Паризу 1919. године, на пуковским славама и приликом оби1ежавања јубилеја славних српских битака.