Презентација истраживања о томе како различите генерације грађана виде спорне политичке теме у Србији, које је обавила група студената са Факултета политичких наука, показала је занимљиву слику о „омиљености“ историјских личности. То се превасходно односи на „мртву трку“ између Јосипа Броза Тита и Драгослава Драже Михаиловића и о њиховој историјској улози.

У овом истраживању, у коме је просјечна старост испитаника била 43 године, командант четничких формација је за један промил испред врховног команданта партизанских јединица. Дражину улогу као позитивну оцијенило је 59,2 одсто анкетираних, а Титову 59,1.

Резултат овог испитавања јавног мњења, без обзира на то што је обављен на релативно малом броју испитаника – мало више од хиљаду, може да има двоструко тумачење. Прво се односи на дубоку подјелу у српском народу, иначе добродошлу заступницима те тезе. А друго је сасвим супротно и даје назнаке да је дошло до озбиљнијег сазријевања млађих генарација у погледу на политичку прошлост.

Ако пођемо од старосне структуре испитаника, суочићемо се са чињеницом да је већина њих рођена и одрастала у Титовој Југославији. Њих су учили да је маршал крајње позитивна историјска личност, неприкосновени лидер и носилац ослободилачке борбе и антифашизма, а генерал Дража крајње негативан, као издајник и сарадник окупатора, подсјећају Новости.

Шта су донијеле године које су иза нас, с краја прошлог и почетком овог вијека, што ће утицати на промјену става у односу на ову двојицу вођа двају покрета који су били у грађанском рату?

БРОЗОВ култ, његован и дограђиван готово пола вијека, попут клатна на зидном сату, додирнуо је једну крајњу тачку. Следствено томе, изгледа да и у животу, као и у физици – да би се то клатно умирило, мора најприје да додирне ону другу, супротну тачку. Другим ријечима, Титово животно дјело морало је да прође ту фазу, од култа до провлачења кроз блато, док се клатно не умири.

Његове велике амплитуде у понашању, односу, ставовима према сарадницима, околини и догађајима биле су доста честе. Ваљда су и због тога многобројна свједочанства његових савременика, али и истраживача, често контрадикторна. Све то је почело да крњи Титов апсолутни ауторитет и однос народа према наметнутој слици о непогрешивом вођи.

У једном од ријетких тренутака отворености, Александар Ранковић, други човјек револуције и нове Југославије, до Брионског пленума, рекао је: „У рату је Тито више пута западао у велике депресије и био деморалисан…“

ПРВИ Брозов напад малодушности забиљежен је 7. децембра 1941, непосредно послије пада Ужичке републике, у селу Дренови у Санџаку. Тог дана је одржана сједница Политбироа на којој су били Кардељ, Ранковић, Ђилас, Жујовић и Лола Рибар. Тито је шокирао своје сараднике: састанак је отворио предлажући оставку!

Да ли је тај покушај да поднесе оставку била грижа савијест због одлуке, пред Хадсоном, енглеским официром, да пошаље раднички батаљон на Кадињачу, гдје су сви изгинули, у тренутку када је судбина Ужица била одлучена? Њемачка офанзива није могла да се заустави. Али Кадињача је добила своју поему и постала партизански мит.

Сљедећа велика Титова обмана, према свједочењима чланова Врховног штаба, на којој је темељио своју командантску величину, била је „варка“ са рушењем моста на Неретви 1943. „Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавјештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника…“