Дјечак Сава није убијен, већ је само рањен у сукобу.

По свом другом доласку на власт 1860. године, кнез Михаило поставио је за свој први и основни задатак припрему Србије, тада аутономне кнежевине у саставу Османског царства, за рат до ослобођења. Односи са Турском се заоштравају. Цариградска штампа оптужује Михаила за сукобе дуж границе Србије и Босне, а Новине сербске износе податке о турским злочинима – убиствима и пљачкама на територији Србије.

Скидање чалми

У самом Београду у то вријеме односи између муслимана и хришћана били су веома затегнути. Један запис из оног времена каже: „Српска маса је, у тренуцима борбеног расположења, муслиманима по чаршији скидала чалме и обарала ћепенке, а они их одвраћали пријетњом да ће се осветити и ‚најести шумадијских кокошака’”.

Петнаести јун по новом, то јест трећи по старом календару 1862. био је недјеља. Најприближнији описи кажу да је било „између четири и шест сати” кад је на Чукур-чесми у данашњој Добрачиној улици у турском дијелу вароши дошло до сукоба Срба и турских војника у реду за воду.

Главни учесник са српске стране био је дјечак Сава Петковић, који је из забитог Лукова код Куршумлије дошао у Јајинце код рођака, а они га дали у Београд да буде шегрт код некаквог бакалина, за кога се само зна да се звао Алекса.

Београд је био без водовода, а на јавним бунарима и чесмама вазда су били редови. Осиони Турци те недјеље, према једној верзији, нису хтјели да чекају, а у кошкању и свађи Сава је случајно оборио и разбио њихов крчаг. Према другој, тражили су да пију воде из Савине тестије, али им овај то није дозволио. У трећој, склонили су Савин крчаг и под чесму подметнули свој… Све се, у тадашњој званичној верзији догађаја, завршава исто: „Турци земљаним крчагом дјечака убију”, а то је, зарад придобијања европског јавног мњења на српску страну, измислио Јован Ристић, српски изасланик у Цариграду.

Заташкавање

Коста Н. Христић, правник и дипломата, извјесно вријеме и министар правде, у вријеме ових догађаја имао је десет година. У својим мемоарима „Записи старог Београђанина” пише о њима на основу казивања и архиве свог оца Николе Христића, који је у тренутку сукоба на Чукур-чесми био министар унутрашњих дјела. И Коста Н. Христић изричито  каже да је „Сава Петковић био само тешко повријеђен”.

Али истина се морала заташкати, јер су непосредно послије догађаја на Чукур-чесми почели сукоби са Турцима, који су окончани њиховим повлачењем из српских градова, а Србија се знатно приближила независности, подсјећа Курир.