Црква у којој се нико не вјенчава, не крсти и на литургију ретко иде, налази се само два километара од Трговишта, на крајњем југу Србије. Само мјесто гдје је црквица посвећена Пресветој Богородица зове се, никако случајно, Вражји камен.

Црква посвећена Пресветој Богородица

До Вражјег камена се лако не стиже, путници-намјерници су суочени са каменим вијугавим путем који се пружа кроз шумовите предјеле уз кањон ријеке Пчиње. У близини сеоцета Доња Трница налази се својеврсни музеј на отвореном – куће од камена, блата и прућа, десетак камених купа високих педесетак метара и црква.

Архитектонско чудо, смјештено на врху једне од највиших купа. По предању, подигнута је прије манастира Прохор Пчињски, а на основу архитектуре и живописа процјењује се да је изграђена у периоду између 1350. и 1380. године.

Пад у провалију

Подаци из Епархије говоре да је подигнута крајем 14. вијека, уз благослов цара Душана и да ју је подигао његов зет, српски властелин Дејан Марковић, наводи Опанак.

Једна од најживописнијих легенди коју Пчињани препричавају са извјесним страхопоштовањем, обично је и шапућу да их „враг не чује”, везана је за немили догађај због чега се у цркви од тада људи не вјенчавају.

Завољели су се младић и дјевојка из овог краја и одлучили да се вјенчају баш у црквици на Вражјем камену, где су у тајности размијењивали прве пољупце, пошто њихови родитељи нису одобравали ту везу. Девојка бијеше сиромашна љепотица, а он син јединац из богате куће. Млади су одлучили да се, упркос противљењу родитеља, закуну у вјечну љубав баш пред олтаром ове црквице. Родитељи нису имали куд, те су решили да направе свадбу каква доликује. Када су, по завршетку обреда вјенчања, младенци изашли из поменуте цркве и узјахали, како традиција налаже окићене коње, младожењин коњ се уплашио свадбарске музике, појурио према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видјевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања са ње скочила.

У име љубави

Јаук за младим, тек венчаним паром, замијенио је пјевање сватова, а народ се никада више није вјенчавао у тој цркви која, кажу, „није за радост грађена”.

Након трагедије која је ушла у легенду, када су два млада живота завршила у провалији, мјештани су се присјетили још једне приче која се са колена на колено преноси, а тиче се саме изградње црквице.

Годинама се зидала црква поред ријеке, али све што би мјештани преко дана саградили, ђаволи би током ноћи односили и остављали на Вражјем камену. Наводно су били љути на сељане, јер их нису довољно поштовали. Како год, на Вражјем камену остала је црква, док се поред ријеке, како кажу, није дало да никне светиња.

Упркос легендама и причама о томе како је ово мјесто уклето, у народу се проширило и вјеровање да боравак у овој цркви лијечи неплодност. Вјерује се да Бог даје дјецу свима који походе цркву у име љубави тек вјенчаног пара који је, како легенде кажу, страдао, а да порода није имао.