Било би сасвим неозбиљно малу библиотеку оптужити за подстрекивање на атентат. Скромна је, има тек двадесетак наслова. Читава може стати у један ранац и прочитати се за једно љето.

Када су играли билијар, младобосанци су разговарали о књижевности. Били су озбиљни, аналитични и непопустљиви у ставовима. Расправе су најчешће завршавале обрачуном билијарским штаповима.

У соби 33 затвореног дијела терезинске болнице Гаврило Принцип је причао доктору Морису Папенхајму да у односу између њега и књига није било шале:

„Увијек усамљен, у библиотекама… Књиге за мене значе живот. Зато ми је сада тешко без читања…“

Једини Принципов потпуни лирски текст из 1911. остао је сачуван у књизи успомена планинарске куће на Бјелашници.

„Шутећи, корачасмо несталним корацима по шуми, занесени у ону тајанствену, дубоку тишину, слушасмо немушти шапат мирисног цвијећа и нијемог дрвећа. За носом све даље дерући у густу шуму – згледасмо се кад нас опколи паклена тама церећи се смијехом наказних чудовишта – нечујан и лак дрхат и језа пролијеће нам попут струје кроз полууморне удове – нијемо корачасмо даље, спотичући се о којекакве кладе и разбацане гране – јао мени, колико ме је пута зврцала кобна мисао да не одлетим у какву вјечну бездан.“

Ту 1911. Принцип је доктору Папенхајму описао као критичну у свом животу. Тада је почео да стиче „идеале о животу“ и прикључио се младобосанцима. Те године се и заљубио.

Посљедње стихове написао је на зиду, неколико дана пред смрт, о сјенама које на двору плаше господу.

Књиге из Приручне атентаторске књижнице пронашао сам расуте у двотомној књизи Владимира Дедијера „Сарајево 1914“ („Просвета“, Београд, 1978). Колико знам, никада до сада нису биле сакупљене на једном мјесту, позајмљиване су из различитих књижница, размјењиване између атентатора, продаване па поново куповане, спаљиване, читане у Босни и Херцеговини, Хрватској, Србији и Француској, у студентским собицама, комитским колибама, јефтиним хотелима, кафанама, ресторанима и башчаршијским сластичарницама, ношене у џеповима, учене напамет.

Књиге обавезно дијеле судбину својих власника, што их не чини немоћним или недужним. Једна књига из ове библиотеке учествовала је у самом чину атентата. Није прва у томе, наравно, ја знам за двије, а никаква истраживања нисам подузимао – што су их носили Марк Чапман и умировљени затворски стражар Миле Матић.

Друга књига из књижнице је годинама, научена напамет, одјекивала у глави једног атентатора. Увијек је опасно када једна књига одјекује у глави. На жалост, то је и данас честа појава.

У Приручну атентаторску књижницу сложио сам ове књиге:

Конан Дојл, „Авантуре Шерлока Холмса“

Гаврило Принцип је волио читати авантуристичке романе, Александра Диму, Волтера Скота, а нарочито „Авантуре Шерлока Холмса“.

Морао је прочитати овај пасус, у којем Вотсон описује свог пријатеља:

„Суздржаност у односу на приватни живот само је појачавала дојам својеврсне нељудскости што је он побуђивао у мени, па бих се који пут чак уловио да о њему мислим као о посебном феномену, о мозгу без срца, којему недостаје баш толико људских осјећаја колики му је претичак интелигенције. Одбојност према женама и несклоност према новим пријатељствима били су типични за његову неосјећајну нарав, баш као и посвемашње избјегавање сваког спомена родбине.“

Николај Чернишевски, „Шта да се ради“

Недељко Чабриновић је имао 14 година кад је читао књигу „Шта да се ради“. Отац Васо га је затекао с њом, ошамарио га и извукао сијалицу из лежишта.

Васо је био јак човјек, тежак 120 килограма, с тврдим шакама и пријеким карактером уморног кафанџије. Недељко је био најстарији од деветоро дјеце. Отац их је млатио и за најмањи прекршај породичних или било чијих правила. Једном је шегрта Недељка ошамарио радник у типографској радионици. Васо није одбранио сина, избацио га је из куће. Недељко је отишао у Загреб, тамо се потуцао мјесец дана, а када се прљав и изгладнио вратио кући, отац је позвао полицију и наговорио их да му ухапсе сина. Дјечак је, без икаквог разлога, провео три дана у затвору.

Чернишевски је роман написао 1862. године у затвору, док је чекао суђење због оптужби за револуционарну дјелатност. Писао је о стварању праведнијег друштва кроз породичну мануфактуру. Кад је завршио рукопис, осуђен је на прогонство у Сибир.

Ги де Мопасан, „Послије љубави“

Када је мајор Васић из Народне одбране срео Чабриновића у београдском парку и видио ову књигу у његовом џепу, страшно се разочарао.

„Какав Мопасан, која љубав, каква љубав, шта послије ње, не, не, не, молим лијепо, од таквих књига млад човек ослепи начисто, не, не, не, молим лијепо…“, мора да је говорио официр.

Поклонио му је збирку српских јуначких народних пјесама, издање у тврдим корицама, прилагођено да се држи у џепу војничке блузе на срцу, гдје метак може успорити и живот спасити.

Жил Пајо, „Васпитање воље“

„Васпитање воље“ Чабриновић је прочитао 1912. године у затвору у Требињу, гдје је провео три дана, осумњичен да је организирао штрајкове штампарских радника, уништавао машине и нападао штрајкбрехере. Можда је књига била дио затворске библиотеке, вид казненопоправне мјере какве су Аустријанци уводили у Босну и Херцеговину експериментирајући с ирским напредним системом.

Све у свему, због васпитања воље или јачања тијела, отац од те године више никада није ударио Чабриновића.

Васо се у писму пријатељу Вучину пожалио на сина:

„… кога сам родио, одгајио и о кога се мучисмо и око кога трошисмо. Око једног највећег нашег кућњег демона, који се на сваком мјесту проти своме оцу непристојно исказивао, који ниђе и ни у чему своме оцу није био послушан ни покоран…“

Недељко је постао свој човјек, господар властитог живота. И смрти, наравно, како то већ бива.

На суђењу је рекао:

„Не желим да оптужујем оца, али да је била боља педагогија, не бих сједио на овој клупи.“

Вилијам Морис, „News from Nowhere“

Сачуван је један примјерак књиге с потписима Принципа и Чабриновића.

Прочитали су је 1912. и подвлачили мјеста у тексту која су их посебно дојмила.

Принцип је подвукао: „Пошто се ми клонимо централизације“, а Чабриновић: „… о недостатку елемента заинтересованости радника у комунистичком друштву“.

На крају књиге Чабриновић је уредним рукописом забиљежио:

„Прочитах ову књигу у времену кад сам био индивидуално, као и социјално, у највећем контрасту са оптимизмом ове књиге.“

Светозар Марковић, „Српске обмане“

Светозар Марковић је писао да су идеје у малим земљама само толико вриједне колико људи који их заступају. Младобосанци су вјеровали у Марковићев став да се друштво може измијенити дјеловањем морално јаких и друштвено свјесних појединаца чији ће примјер допринијети да се створи нови, бољи тип човјека.

Оскар Вајлд, „Срећни принц“

Принцип је затекао Чабриновићеву сестру Вукосаву како чита шунд роман „Тајне цариградског двора“. Критиковао је њен књижевни укус и донио јој Вајлдове приче.

Годинама послије Вукосава је Принципа описала као повученог дјечака, понекад духовитог, чак и саркастичног, дубоких очију, лијепих зуба и веома високог чела.

Сарајевски судија Лео Пфефер видио га је одмах након хапшења и овако описао:

„Младић је био малог раста, слабуњав, издуженог, жутоблиједог лица, па је тешко било и замислити како се он, тако ситан, тих и скроман, могао одлучити на овакав атентат.“