ДРАГОЈЕ Лукић каже: „Јасеновачко стратиште, то непресушно језеро бола, које се од Крапја до Старе Градишке простире на површини од 210 квадратних километара, прогутало је више од 10.340 дјечака и дјевојчица чија су имена до сада утврђена.

ЈАСЕНОВАЧКО СТРАТИШТЕ

Међу њима је 5.683 малих Козарчана. Међутим, колико је тачно убијено дјеце у Јасеновцу, гдје је граница између живота и смрти била потпуно избрисана, вјероватно се никада неће сазнати. Али, већ сада се поуздано зна да су у овом паклу смрти биле најстрашније. Како су се усташки злочинци садистички иживљавали над дјецом показује запис са свједочења Љубе Врањеша, логораша из Јасеновца: „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда шест мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обратио жени: – Молим вас, да ли би га дозволили мени? Узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: – Наготовс! Врбан је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на исукани Врбанов нож.

Мајка је вриснула и потрчала према ђетету, али ју је Љубо Милош пресрео, зграбио за косу и заклао. Онда се Љубо Милош окренуо према мени и упитао: – Да ли си нешто видио и чуо? Рекао сам да ништа нисам видио.

Милош је онда викнуо да се губим на посао и ја сам се брзо удаљио, пренеражен и престрашен.“

На суђењу Љуби Милошу, једном од најкрвавијих команданата јасеновачког логора, 13. јула 1948, једно од питања судије било је: – Шта се радило и како се поступало са дјецом? – Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору са фра Мајсторовићем дознао сам да је дјецу много теже убијати него одрасле. – Зашто? – Јер дијете има много јачи живот него одрастао човјек. – Како је он то знао? – Он је то радио – рекао је Милош.“

ВЛАДИМИР МИЈА-ТОВИЋ: Имао сам 12 година када сам из Дубице са мајком и седмогодишњом сестром дотјеран у Стару Градишку. Усташа Анте Врбан наредио је да предамо све вриједности које имамо, новац и друге драгоцијености.

Једну жену, у чијим је опанцима пронађено неколико куна и златника, Врбан је пиштољем устријелио у чело, рекавши да ће свако тако проћи ко покуша да нешто сакрије. У ‘Кули смрти’ гдје смо смјештени, читав простор је био испуњен до посљедњег мјеста женама и ђецом. Убрзо затим усташе су тражиле од свих оних који имају ђецу да их предају. Тада је настала тешка и мучна ситуација која се не да описати. Дјецу су силом одвајали од матера. Када су и нас потјерали иза зидова, чули смо само јауке и запомагања. Од тада нисмо виђели нашу мајку. Отјерали су нас у дјечји логор у Сиску, одакле смо имали срећу да извучемо живе главе.

ДРАГИЦА КЛИКИЋ ФИЛИ-ПОВИЋ: „У љето 1942. године више пута се пунио и празнио логорски простор народом са Козаре који је овдје дотјериван са свом својом покретном имовином. На једној чистини унутар логора вршено је разврставање, одузимана имовина и одвајање дјеце од родитеља, жене од мушкараца. Одатле су се данима могли слушати само јауци, подсјећају Новости.

И жене су раздвајане у двије групе: способне за рад у Њемачкој на једну страну, које су камионима пребацивали на жељезничку станицу, а старије и немоћне су изводили из логора на мјеста одређена за ликвидације. Њихову крваву ођећу смо данима прале и сортирале у складишту. Одвојену дјецу у прљавим просторијама брзо је захватила крвава дизентерија. Лежала су непомично и мртва и жива заједно. Умирало их је и по двадесеторо дневно. Било је ту дјеце од неколико дана и до 14 година. Анте Врбан, који је наџирао читав логорски простор, наредио је једној групи заточеница да преносе ђецу у неке друге просторије.

И док су жене у ћебадима преносиле дјецу и трпале једно на друго, Врбан је с пиштољем у руци стајао поред њих. Сва ова дјеца су исте ноћи погушена плином. Жене које су биле приморане да преносе ову дјецу, а међу њима и Џордана Мандић Фридлендер, која сада живи у Израелу, дуго послије тога нису могле доћи к себи.“