У школском дворишту свог родног села, капетан Славко Цветић, сам себи је намакао омчу и гурнуо столицу испод ногу.

Славко Цветић

Прије овог несрећног догађаја, двадесетпетогодишњи наредник Славко из рата се вратио у Мајдан разочаран. Он, који је служио у краљевој гарди, и то као један од оних који су се старали о безбједности младог краља Петра II. Био је у пратњи краља све док овај није напустио земљу с аеродрома у Никшићу. Он и још неки војници и дијелови Дворске жандармерије одбили су да напусте земљу. Растурили су се у мање групе, у нади да ће тако лакше проћи непримјећени.

Недуго по повратку оженио се наочитом дјевојком из села, Грозданом, кћерком угледног земљорадника Милића Мишовића, старог солунца и резервног наредника. И онда су стигли прогласи па је Славко ријешио да оде до Равне горе и сам испита ко су ти официри што одбијају капитулацију, шта хоће. Није далеко, а и познаје терен. Ту је затекао групу пуковника Михаиловића, којој су пристизали нови борци, ријешени да се боре против окупатора. Полако се стварао покрет и Славко им се ставио на располагање. Прво наређење било је да се врати у Мајдан, гдје су већ вршљали Нијемци.

Сакупили су чету од тридесетак сељака и почели с акцијама и диверзијама. Њемачке посаде из Горњег Милановца и околине врло брзо су примјетиле да се по Руднику нешто дешава. Мало, мало, па би страдао неки телефонски стуб, сјечене су жице, курири и мање патроле препадани су и разоружавани. Организовали су потјере ту и тамо, претресе по селима, али нигде ничег сумњивог, а сељаци се куну да немају појма о чему се ради, мора да су у питању неки друмски разбојници. А спремало се нешто много веће…

Крајем септембра постигнут је договор ЈВуО и партизанских јединица о општем нападу на Горњи Милановац. Планирано је да се град нападне у зору, 28. септембра. Акцијом је командовао капетан Звонимир Вучковић, тада командант Таковског четничког одреда, наводи портал Борба за истину. Послије жестоке борбе град је ослобођен, а устаници су се спремили за много већи залогај, напад на Чачак. Одред је прегазио Мораву и Нијемце у граду ударио са чела. До јутра, 1. октобра, Чачак је био слободан. Нијемци су се под борбом повлачили до Краљева. Извештај о овим акцијама дошао је до генерала Франца Бемеа, заповједника њемачких снага у Србији. Побјеснио је и издао наредбу којом се забрањује вођење било каквих преговора са устаницима, као и предају њемачких војника. У пракси, то је значило борбу до посљедњег метка. Док су устаници покушавали да одбране слободну територију и нападали Краљево, Мајданска чета се углавном бавила по Руднику и околини. Послије њемачких одмазди, поготово стрељања у Крагујевцу и Краљеву, потом свеопште њемачке офанзиве, устанак је угушен, односно примирен. Мајданци су се мало примирили, избјегли казнене експедиције и заробљавања, али је Славко почетком 1942. године опет наредио покрет.

Воз који је саобраћао на прузи Београд–Чачак није му давао мира. Осматрао је, и коначно смислио. Код села Љутовнице постојала је једна згодна окука, ту воз свакако мора да успори. А чим се брзина воза смањила, на пругу су искочили Мајданци, наоружани до зуба. Нијемци у путничком возу покушали су да се супротставе, али су послије кратког пушкарања савладани. Над Рудником је убрзо почео да кружи извиђачки авион из кога су бацани леци у којима је писало да је „група бандита, припадника покрета ДМ”, напала воз и да је због тога на Бањици стријељано сто затвореника. Због оваквих посљедица пуковник Михаиловић наредио је Цветићу и осталим командантима да по сваку цијену избегавају оружане сукобе. Славка је унапредио у капетана, због исказане храбрости и способности у командовању. Њемачке потјере преоравале су Рудник у потрази за Славком и његовим људима. Залазили су у свако село, заселак, сваку чобанску колибу. Некако се чинило да је командант Мајданаца увијек корак испред да избегне потјеру. У неким колибама наилазили су на јело које се још пушило.

Почели су да мисле да имају посла са духом, никако са човеком од крви и меса. А кад не могу да га ухвате на силу, окренули су на лукавство. У јесен 1942. године у Славкову јединицу стигао је нови војник, неки Костић. Објаснио је да је поријеклом са Рудника, да је у Београду био припадник „покрета ДМ” и да је једва некако успио да се пребаци на терен, уредно снабдјевен објавама и препорукама. Послије неколико недјеља Славко се обрео на некој свадби у селу. Одједном, док је весеље трајало, двориште су опколили Нијемци. Као да су пали с неба. Извиђачи су у тишини савладали страже, док се главнина привукла дворишту. Похапшени су сви који су се затекли на лицу мјеста, изузев оног Костића. Кртице, испоставило се.

Приликом претреса код Славка је нађен неки списак. Радило се о људима из Мајдана и околних села, војним обвезницима који нису стално били у одреду, али су били у резерви. Нијемци су питали да ли су то његови бандити. Капетан је одговорио да нису, немају везе са одредом, ради се о мирним сељацима које је на списак ставио на своју руку, без њиховог знања. Нијемци му нису повјеровали, него су се растрчали по селу, успели да похватају преко сто људи са списка и камионима их дотерају у Тополу. Цвијетић је некако успио да дојави шта им се спрема, и то преко неког фолксдојчера, и да се по сваку цијену држе његове приче, иначе им нема спаса. Сељаци су све порицали, али је Славко ипак осуђен на смрт вјешањем. Казна је имала да се изврши у центру његовог родног села. Из Тополе је кренула колона. Осуђени капетан Цветић и стотинак сељака на камионима. Нијемци су успут похватали многе и потјерали их да присуствују вјешању. Насред села била је липа, поред цркве и школе.

Њемачки командант процијенио је да је то одлично мјесто, али је још једном Цветићу понудио погодбу. Да ода ко је учествовао у нападу на онај воз и помиловаће га. Капетан је мирно одговорио да не зна о чему говоре и да он нема никакав списак. Нијемац је наредио извршење пресуде, али ту је настала невоља. Ниједан од страгарских сељака није хтио да донесе уже којим ће објесити Славка. Правдали су се да немају, баш јуче су потрошили, погубили док су нешто радили по планини. Ипак, неко уже затекло се на њемачком камиону. Као

поручено. Одатле је донијета и клупица. Уже је пребачено преко гране липе, направљена је омча. Њемачки официр постројио је трупе и сељаке. Наредио је једном војнику да изађе из строја и изврши казну. Овај је иступио, пришао липи, али је онда одбио наређење. Он је војник, није џелат. Други се тресао од страха. Коначно, наређено је и трећем, под претњом да ће се и он наћи у Славковом друштву.

Док је овај мученик прилазио липи, дрхтећи као прут, капетан Славко Цветић погледом је прешао по окупљеним сељацима и сам дохватио омчу. Многи су се клели да су му видели осмјех. Намакао ју је себи на врат. Онда је ногама одгурнуо ону клупицу. Тијело се заљуљало на липи. Био је 13. децембар 1942. године. Иако је његова страна била поражена у грађанском рату, сељаци из подрудничких села, поготово његови Мајданци, деценијама нису заборавили његов подвиг. Стално су покретали акције да се у средишту села, тамо гдје је објешен, подигне споменик, у сјећање на борбу и јуначку смрт. Сељаци су били упорни. На крају, захтјеву су се удружили и преживели партизани тог краја. Споменик са бистом откривен је 1986. године, крај липе у Мајдану.