О кнезу Лазару из дома Хребељановића испричане су многе приче. За Србе је он светац над светитељима и јунак који се ријетко рађа. Ипак постоји једна мистерија везана за њу о којој се вјековима ћути, не прича или се једноставно заобилази, а она се једноставно зове – Вук! Ријеч је о Вуку Лазаревићу, другом сину Светог цара Лазара.

Јесте ли чули за УKЛЕТОГ СИНА KНЕЗА ЛАЗАРА

Цар Лазар са царицом Милицом имао је пет ћерки и тројицу синова, Стефана, који је касније постао деспот и један од најпросвјећенијих владара у Срба. Добривоја, који је умро као одојче и Вука. Вук је просто избрисан из памћења, али добрим дијелом и из историје. Ријетке су читанке гдје ћете моћи прочитати који ред о њему. Ипак, било како било сви су чули за пјесму „Слово љубве“, а вјерује се да је она управо Вуку била упућена.

О Вуку Лазаревићу зна се да је на свијет дошао око 1380. године, зна се да је крајем деведесетих година заједно са својим старијом братом Стефаном, мајком Милицом и монахињом Јефимијом (која се родила као Јелена, ћерка Душановог кесара Војихне, и која се након смрти свог супруга Угљеше Мрњавчевића замонашила и написала чувену „Похвалу кнезу Лазару“) учествовао у власти над земљама које су остале након кнез-Лазареве смрти.

Зна се и да је са Стефаном те Гргуром и Ђурађем Бранковићем учествовао у Бици код Ангоре, када је татарски кан Тамерлан уништио османлијску војску. Стефан је тада спасио живот Бајазитовом сину Сулејману. Браћа су се након тога запутила у Цариград гдје је Стефан окруњен титулом деспота од стране цара Јована 7. Палеолога, након чега су се у Србију вратили морем, преко Зете, гдје су одсјели код њиховог зета Ђурађа Балшића. Ту је према, предању појединих историчара кренула нетрпељивост међу браћом, наводи портал Србија данас.

Вук је тада тражио од Стефана дио територије којом ће само он да влада. Стефан је то одбио. Вук затим одлази код Сулејмана, који влада европским дијелом Османлијског царства (након Битке код Ангоре дошло је до грађанског рата у тој империји и периода интеррегнума), и тражи помоћ. Али, кнегиња Милица успјева да издејствује да овај не подржи њеног другог сина. И заиста, Сулејман не чини ништа. Барем не док Стефан није почео да се зближава са Угарским краљевством чији владар Жигмунд даје Стефану најпрестижнију титулу витеза Змаја Првог реда чиме он улази у изабрани круг бранитеља хришћанства. Тада Вук успјева да убједи Сулејмана да је Стефан постао угарски поданик, а да ће он, ако дође на власт, бити само и искључиво турски вазал.

Вук на челу турске војске и других незадовољних сународника упада у Србију, придружује им се Ђурађ Бранковић, успјевају да дођу до Београда и Стефан пристаје на подјелу земље. Вук добија југ, Стефан сјевер са Београдом. Шта више, Вук добија и половину прихода са Стефанове земље. Ово траје јако кратко, заправо, питање је да ли је овај договор имао икакву примјену, пошто оба брата улазе у турски грађански рат.

На једној страни је Сулејман, на другој је Муса. Браћа су сада са Мусом, који је Стефану обећао да ће му вратити сву земљу у замјену за борбу на његовој страни. Но, Муса је и Вуку обећао да ће све да задржи. Вук схвата какву игру Муса игра и склапа савез са Сулејманом. Муса сазнаје за завјеру и планира да погуби Вука. Стефан јамчи за брата и спасава му живот. Вук, међутим, бјежи Сулејману који из битке излази као побејдник.

И тако, Вук се са сестрићем Лазаром Бранковићем креће пут Србије као побједник, али га заробљавају Мусине страже. Моли за милост, али га Муса не слуша. Бива погубљен 1410. године.

Деспот Стефан се враћа у Београд. Био је на страни поражених, али није изгубио. Историја га је запамтила у позитивном свјетлу, као и српски народ. Исти народ је, истовремено, био врло свиреп према Вуку Лазаревићу и он постаје један од симбола наше пропасти. Није кривац за нашу пропаст, али да је њен симбол може се казати.