Српски географ Јован Цвијић /1865-192/, оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, ректор Универзитета у Београду, предсједник Српске краљевске академије, почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу, рођен је 12. октобра 1865. године.

Јован Цвијић

Веома су значајни Цвијићеви радови о морфологији и хидрографији Динарског крша и других крашких предјела, тектоници и глацијацији планина Балканског полуострва, студије о Јадранском приморју, балканским котлинама и пољима, Шумадији и Панонском басену и о миграцијама југословенских народа.

Одиграо је изузетну улогу као савјетник српске делегације на мировним преговорима у Паризу послије Првог свјетског рата.

Цвијићева дјела су: „Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије“, „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва“, „Балканско полуострво и јужнословенске земље“, „Геоморфологија“, „Етногеографске карте југословенских земаља“, „Географска карта Југославије“ и „Говори и чланци“.

Јован Цвијић рођен је у Лозници. Цијели живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва, путујући скоро сваке године по Балкану.

Осим чисто географских проучавања, бавио се и геологијом /геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом и неотектоником/.

Његова монографија о карсту изазвала је веома повољне оцјене у европским научним круговима, а приступна академска бесједа о структури и подјели планина Балканског полуострва, на основу геолошко-тектонске грађе, прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара.

Цвијић се бавио и проучавањем балканских психолошких типова. Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу човјека, уз наглашавање да је човјек екосензибилно биће.

Приликом оснивања Универзитета у Београду 1905. године био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали остали наставни кадар, јер су тада сви професори и сарадници укинуте Велике школе стављени на располагање.

Цвијић је основао Географски завод Филозофског факултета 1893. године и био његов управник од оснивања до 1927. године. Био је два пута ректор Универзитета у Београду 1906/1907. и 1919/1920. године.

Постављен је указом за предсједника Српске краљевске академије 1921. године.

Био је дописни члан Академије наука СССР-а, Југословенске академије наука и умјетности, атинског Ученог друштва Парнасос, те почасни доктор Сорбоне и Карловог универзитета.

Јован Цвијић био је носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.