Јово Ковачина (83) имао је непуних седам година када је, са баком и двоипогодишњим братом, доспио у пакао НДХ логора у Сиску, у сточне бараке код стадиона.

Јово Ковачина

Био је октобар 1943. Озлоглашени дјечији логор, из ког је Диана Будисављевић спасавала дјецу, престао је да постоји још у јануару те године, али је у оквиру логора за одрасле и даље опстајао дио за дјецу.

У логор, који су држале усташе, потјерали су их Нијемци, из села Седларе код Попова поља. Била је то казна јер су партизани порушили дио пруге ка Дубровнику и Херцег Новом.

– Све је почело још у јуну 1941. године, када су усташе први пут упале у наше село – каже Јово. – Покупиле су ораче са Поповог поља и мушкарце из околних села. Било је много народа, убацили су их у камионе, одвезли до јаме Јагодњача – Ржани до, и тамо их побацали: неке живе, али осакаћене, друге убијене. Један Хрват по имену Столе Матић пријавио се да добровољно пресуди мужу своје сестре, Србину. Гласно је рекао: “Ко ће кога, ја ћу зета свога!” Тако је почео покољ.

Било је ипак и оних који су успјели да се спасу. Међу њима је Јовов отац Вукан. Увече су усташе поново кренуле по кућама, тражећи бјегунце, али се Вукан крио изван села. Убрзо му се придружио и остатак породице, на издвојеном имању, у шуми.

– Сјећам се да ме је отац подигао на кркаче и показао у правцу села и наше куће. И данас памтим црну фигуру на степеницама и очеве ријечи: “Ено их!” – сјећа се Јово.

Од јуна до јесени били су у збегу, у брдима – свих 37 домаћинстава из Седлара. Живјели су по пећинама и стајама у забаченим селима. А онда су се људи организовали за одбрану. Набавили су оружје у Црној Гори и формирали партизански одред, у који се укључио и Јовов отац. Почеле су прве акције, подсјeћа портал Српска историја.

Када је воз са Нијемцима наишао на партизанску засједу и минирану пругу, и када је неколико окупатора погинуло и рањено, за одмазду, нацисти су почели да скупљају све што се миче – дјецу, жене, старе…

– Тог јутра ме је мајка будила да поведем стоку на испашу, али сам се успавао. Мајка као мајка, пустила ме је да одспавам и пошла сама. Брат Лазар и ја остали смо са бабом, када је дотрчао један мали рођак вичући: “Нијемци опкољавају село!” Чули су се ударци на вратима комшијске куће. Једна дјевојчица је плакала и викала. Њен отац је бјежао. Хтио сам да побјегнем и ја, сакрио сам се, али сам послије неког времена чуо лупање у нашој кући. Бабе и брата није било, а пљачкаши су претурали по соби. Показали су ми гдје да нађем бабу – прича Јово.

Нашао их је на гувну, међу мноштвом сељана. Баби нису дали да се врати кући, по одјећу за малог Лазара. Убацили су их у воз, заједно са стричевом породицом и комшијама, одвезли их до оног мјеста гдје је пруга разрушена, истјерали их напоље и ту раздвојили одрасле мушкарце од жена и дјеце. Неколико дана превожени су што возом, што камионима од једног затвора до другог: Хум, Требиње, Дубровник… Дјеца су плакала, жене запомагале да ће их све побити. А онда су их вратили опет до разрушене пруге. Около су висили објешени мушкарци из оне групе која је прва одвојена.

Поново су их потрпали у воз. У Пољинцу је настала бјежанија из вагона. И њега је стриц извио, али су их убрзо ухватили и вратили назад. Стрица су тукли кундаком. Пут је даље ишао за Мостар, па Сарајево, и на крају у логор Сисак.

Одмах код улаза у логор одвојили су жене и дјецу. Жене су смјестили у сточне бараке, а дјецу у зидане просторије. Посред соба биле су даске – с једне и друге стране слама, а на њима полуголи малишани.

– Спавали смо на поду, није било ћебади. Све је било прљаво и понуждено. Владао је трбушни тифус. Свуда око мене су се превијала мала дјеца у боловима, плачући и држећи се за стомак. Поред мене је склупчан чучао мој брат Лазар, и брат од стрица Гојко од три године. Плакали су. Не сјећам се да ли смо добијали било какву храну. Био сам малаксао, дуго сам прије тога већ гладовао, осам мјесеци, јер кад смо се вратили из збјега у село није било љетине. Не памтим кад сам посљедњи пут видио хлеб. Све то време у логору био сам као у неком магновењу, обамро. Дјеца око мене можда су већ била мртва – прича Јово.

И сам је добио стомачне болове, али су њега и дијете из комшилука жене у бијелом покупиле. Данас мисли да му је можда помогла екипа Диане Будисављевић. Смјестили су га у болницу, и то на одјељење гдје су лежали мјештани. Као да су их сакрили.

– Нисам био поред брата кад је умро од трбушног тифуса. Мене је спасло то што сам био у болници. Наткасне су нам стално биле пуне хране, остављали су они што дођу у посјету мјештанима. Један човјек, представио ми се као Синиша, рекао је да има сина мојих година. Питао ме да ли хоћу да идем с њим кад га отпусте кући. Климнуо сам главом – прича наш саговорник.

До Синишине куће никад није стигао јер је у међувремену логор расформиран. Добио је назад своју одјећу, почетком 1944., и фијакером је враћен из болнице у логор. Ту га је чекала баба, па су даље продужили путничким возом, све до свог села.

Данас је, како каже, при крају живота, али му и даље није јасно како неко може да коље и убија оне који му ништа нису урадили, које чак и не зна:

– Гужва коју Хрвати сада праве против Србије није ништа друго него њихов покушај да замаскирају све оно што су радили.

СИНУ ЧАРАПЕ СТИГЛЕ ПРЕКАСНО

– МАЈКА је пробала да дође до нас, у логор, али је нису пустили. Онда је послала пакет из поште у Пољинцу, коју су држали домобрани, далеко блажи од усташа. Исплела је за брата чарапе. Али, пакет је стигао прекасно. Мој Лазар је већ био мртав – прича Јово.

БАБУ ЖИВУ СПАЛИЛИ

Током октобра 1943. у њемачком препаду страдало је шесторо чланова породице Педало, из које је била Јовова мајка, и осам из породице Ковачина. Јовову баку по мајци Савету Нијемци су живу запалили. Убили су и Јовову сестру од тетке Десанку, стару три године, брата од ујака Риста, старог двије године, и сестру од тетке Савету, стару седам година. Јово је тада изгубио и два стрица, тетку и ујну.